Kritika Piše: Ivan Zidarević
“Gavrilo Princip u mojoj drami nije ni terorista ni junak – on je pre svega žrtva” – Biljana Srbljanović.
U večernjim satima, pred nekadašnji zajednički Dan Republike, u zagrebačkom ZeKaeM-u održalo se gostovanje predstave Mali mi je ovo grob u režiji Dine Mustafića. Predstava je nastala po istoimenoj drami koju je srpska dramska spisateljica Biljana Srbljanović, nesuđena gradonačelnica prestonog grada, aktivistikinja i omražena tviterašica napisala povodom obeležavanja sto godina od Velikog rata, po narudžbi bečkog pozorišta Schauspielhaus Wien. U Austriji predstava se izvodi kao Princip (mali mi je ovo grob) u režiji Mihaila Zadara i izvodi se svakog dvadeset i osmog u mesecu. Predstava je svoju premijeru imala u Beogradu, na sceni Bitef teatra 12. marta 2014. godine i od tada gostuje u zemljama regiona.
U punoj pozorišnoj dvorani ZeKaeM-a reditelj Dino Mustafić uredio je dramski komad koji je opet probudio duhove prošlosti. U slikovitoj scenografiji, uz okačenu svinjsku polutku na sceni, pojavljuju se Princip (Milan Marić), njegov drug bombaš Nedeljko (Miloš Djurić), organizator atentata Danilo (Ermin Brav), srpski nacionalist Apis (Svetozar Cvetković), Danilova sestra Ljubica (Amila Terzimehić) i svirač violončela (Nebojša Janković). Za razliku od svih ostalih likova koji su stvarni, jedini fiktivan lik u predstavi je Ljubica. Iako je na samom kraju predstavljena kao prva žrtva sarajevskog atentata, stradavajući od Nedeljkove bombe, ona je u dramu uvedena kako bi povezala Principa i Nedeljka koji kod nje iznajmljuju sobu i tako se upoznaju.
Drama se izvodi kroz četrnaest scena koje otvaraju citati iz društveno političih dešavanja neposredno pre i posle atentana u Sarajevu, na veliki srpski praznik Vidovdan 28. juna 1914. godine. U prvom delu predstave na sceni se hronološki smenjuju činovi u kojima se isprepliću istorijografija i fikcija zahtevajući od gledaoca da se seti svojih časova istorije.
Princip je predstavljen kao ozbiljan mladić, srpkog porekla sa jugoslovenskim idealima koji uz utopijske misli ima i određenu dozu realnosti koja nedostaje njegovom drugu po oružju Nedeljku. Nedeljko je predstavljen kao brz, prek, nezreo i lak na obaraču koji poput mlađeg brata sluša Principove savete. Ljubica je mlada, razdragana i očigledno emotivno naklonjenija Principu dok je Nedeljko taj koji obraća više pažnje na nju. U tom odnosu se smenjuju humor i dinamika koji donekle razbijaju isključivost samog naslova drame. Danilo je predstavljen kao potčinjen u odnosu sa svojom majkom ali i zanesenjak u odnosu prema velikosrpskim idejama. “Veliki pravednik i mučenik”, prema rečima Ive Andrića, čiju dušu su ispunili ideali za pravdom i slobodom pa je ispao “ubica i žrtva, sudija i mučenik”. Atentator na poslednjeg kralja iz dinastije Obrenović, maja 1903. godine, oficir Crne ruke Dragutin Dimitrijević Apis je neko ko je na perfidan način za srpsku ideju ali pri tome ne vidi problem da regrutuje one koji se zalažu za ujedinjenje svih južnih slovena. On pokazuje svoje odlične demagoške sposobnosti bez utemeljenja u praksi, što daje do znanja, prilikom vrbovanja Danila za svoje ciljeve. Prilikom inicijacije Danila u Apisove redove stvara se nekakav preudohomoseksualni naboj između njih dvojice.
Predstava Bitef teatra publiku je prijatno iznenadila kada su četiri osobe u prvom redu dobile svoje uloge, jedan, dva, tri i četiri. Simpatična četvorka čita tekst, na ekavici, i uz propratni smeh svih prisutnih ostvaruju trominutni live teatar. U nastavku počinju polako da se mešaju događanja iz dalje i bliže prošlosti. Aludirajući na stalnoprisutnu beznadežnu situaciju srpskih patriota i izdajnika u jednom momentu se čuju citati ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića, dok se na skrpanom platnu iza leđa aktera naziru scene Sarajeva iz 1914. i Beograda 2003. godine.
“Atentat je bio balkansko ubistvo, delo krvožednosti, slično divljem kasapljenju.” – Neue Freie Presse, juni 1914.
Uz zvuke violončeliste na sceni akteri se transformišu u mesare (kasapine) i počinju sa tranžiranjem one iste svinjske polutke koja je bila deo scenografije. Uz sataru, nož ili sekiricu u jednoj ruci i komadom mesa u drugoj počinju da pevuše citate iz perioda atentata na Franca Ferdinanda i Sofiju. Ovo slikovito pokazuje ratnu demagogiju “dobrih” namera uz krvave ruke do lakata.
Posle prilično krvave scene glumci nas uvode u završne činove drame objašnjavajući šta se sa njima na kraju desilo. Ko je kako završio i na koji način. Tu saznajemo i za kajanje mladog Principa ali samo zbog ubistva nje, supruge Ferdinanda, ali ne i vojvode.
Predstava Mali mi je ovaj grob koproducirali su Hartefakt i Bitef teatra iz Beograda, Kamerni teatra 55 i festivala MESS iz Sarajeva, kazalište Ulysses sa Briona i producentska kuća Testament films, u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja Srbije u okviru projekta obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Gostujući po zemljama na prostoru bivše Jugoslavije predstava je pobrala mnogobrojne nagrade za najbolju predstavu, scenu, muziku, režiju i najbolju mladu glumicu. Kritika je na više nivoa detaljno pretresla dramski komad i dala je oprečna mišljenja o načinu interpretacije dešavanje uoči Prvog svetskog rata. U Austriji, drama je prihvaćena u skladu sa njihovim poimanjem rata u Jugoslaviji, da li je to bio građanski rat ili rat između naroda, i uz njihovo istorijsko predstavljanje Velikog rata.
Mali mi je ovo grob je pokušaj da se Princip predstavi kao čovek od krvi i mesa. Kao “revolucionar” i vizionar, kao “patriota” države u kojoj nikada neće živeti. Drsko se sokoleći, predstava je postavila pitanje da li prošlost može da se revidira i ako može ko je za to nadležan? Da li je atentat na Ferdinanda bio akt teroriste ili “rodoljuba”, posledica ideje ujedinjenja svih južnih slovena ili ideje srpske dominacije? Na ova pitanja odgovore svako od gledalaca daje, prema svojim merilima, ne mareći o predstavi.
ObjavljenoObjavljeno
