Intervju Tekst koji slijedi prenosimo iz zbornika Postjugoslo/avenski TRANS: životi aktivizmi kulture izdanog 2022. u izdanju Multimedijalnog instituta. Publikaciju su uredili Bojan Bilić i Aleksa Milanović, a prijevod potpisuje Irina Vujičić. U Kulturpunktovoj zimskoj čitanci donosimo izbor iz tiskanih publikacija različitih izdavača, a ostali tekstovi čitanke dostupni su ovdje.
Uvek je najbolje da počneš od početka –
treba samo da pratiš put od žute cigle.
Glinda, dobra veštica iz Oza
Urednici ovog pionirskog zbornika zamolili su me da napišem tekst u kojem bih se osvrnula na svoj život. Zato ovde nudim nekoliko kontura njegove razvojne putanje: počinjem od detinjstva, koje sam provela živeći kao Doroti iz Čarobnjaka iz Oza u svetu bez imena, jezika ili mogućnosti da razumem sebe, i s utiskom da sam “zarobljena u trajnoj traumi”. Zatim se okrećem aktivističkom radu tokom ratom zahvaćenih devedesetih i raspada Jugoslavije, a završavam osećanjem izolovanosti i višestrukog ugnjetavanja u savremenoj Srbiji i širem regionu koji je još uvek u velikoj meri obeleženim autoritarnom političkom kulturom.
Pišem ovaj tekst s ciljem da artikulišem svoju neutoljivu želju za trans kvir životom, koji živim uprkos moćnoj matrici cis-heteronormativne hegemonije, koja me je primorala da istražujem i povezujem seksualne i rodne supkulture, da se posvetim studijama roda i odlučno tražim ljude s kojima bih mogla da podelim svoja politička opredeljenja. To podrazumeva otvaranje prostora za one – trans, interseks, kvir – čiji su zamršeni i bolni životi bili gotovo potpuno nepoznati jer je njihovo postojanje remetilo ukorenjene binarne kategorije rodnog identiteta, na kojima je društveni život dugo počivao.
Od najranijeg detinjstva osećala sam da sam “drugačija” od većine dece iz svog okruženja, da nešto u meni nije “kako treba”, ali da se to ne može lako dočarati rečima. Nije to bilo samo pitanje da li me više privlače lutke (iako jesu i uglavnom sam ih koristila za svoje malo lutkarsko pozorište, koje mi je pomoglo da transformišem i zaobiđem realnost večitog porodičnog nasilja) nego lopte ili plastični pištolji, koji su tada smatrani tipičnim igračkama za dečake. Prošle su godine pre nego što sam shvatila da taj osećaj da sam “jedina na svetu” pogađa brojnu decu, a ne samo onu koja pripadaju LGBTIQ spektru. Odrastanje osamdesetih godina u socijalističkoj Jugoslaviji za mene nije bilo mnogo više od niza traumatičnih epizoda, koje sam normalizovala govoreći sebi da “zaslužujem sve to, jer sam nešto potpuno pogrešno”.
Pošto nisam uspela da se prilagodim očekivanim rodnim ulogama, nasilje je bilo sveprisutan element mog života – u mojoj porodici i u školi bojeći sve oblike društvene interakcije. Izlazak iz kuće podrazumevao je suočavanje sa fizičkim i psihičkim maltretiranjem, ali ni ostanak kod kuće nije uskraćivao dozu okrutnosti. Polazak u školu za mene je bio isto što i izlaganje pretnji i uznemiravanju, neizbežno praćenim krivicom, stidom i strahom koji su me paralizovali potpirujući moju ideju da sam samo ja kriva za nesreću koja mi se svalila na glavu. Moć destruktivnih poruka, toliko duboko urezanih u naša tela i psihu, razorna je i može se sažeti u jednu ključnu izjavu koja odzvanja: “Ne smem i ne treba da postojim!” Preplavilo me je ubeđenje da je sve što jesam, sve što radim ili izražavam duboko pogrešno – svaki pokret, pogled, reč ili misao…
Ipak, uprkos nasilnom okruženju, u meni je živela snaga otpora koja je nastavila da se razvija i traži načine da se pokaže svetu. S nekoliko školskih drugarica napravila sam pozorište gde smo izvodili predstave i koncerte (imali smo, na primer, svoju Evroviziju) i u kojem sam uvek pevala, glumila ili imitirala ženske likove. Kada razmišljam o tome sada, posle toliko godina, nameće mi se jedno pitanje – kako sam uopšte mogla da pomislim na tako nešto s obzirom na sva maltretiranja kojima sam bila izložena i koja su naši nastupi samo podsticali i umnožavali. Tokom osamdesetih u Jugoslaviji je bilo praktično nemoguće videti ili čak poverovati da ljudi poput mene postoje, tako da je bilo izuzetno važno naići na prve uzore za poistovećivanje. Kada sam se bolje upoznala sa zapadnom popularnom kulturom, ličnosti poput Davida Bowieja, Boya Georgea, Annie Lenox, pank bendovi, određeni filmski stvaraoci, pisci i knjige umnogome su me ohrabrili da prihvatim sebe i nastavim život bez obzira na patrijarhalne dihotomije i ugnjetavanja.
U srednjoj školi sam počela da otkrivam literaturu o kvir supkulturi i nabasala na knjigu i film o trans ženi, Second Serve, koji su poslužili kao fundamentalni elementi u procesu širenja moje samosvesti (Richards & Ames, 1983). Zatim su usledile priče Christine Jorgensen, Lili Elbe i drugih, zahvaljujući kojima sam pristupila svetovima za čije postojanje nisam ni znala. U kasnijim godinama ovog perioda na mene je uticala moja nastavnica psihologije, Maja Kandido Jakšić, i njena doktorska teza Androginija kao model mentalnog zdravlja (1995), u kojoj je istraživala istorijske i socio-psihološke aspekte kulturom propisanih i rigidno nametnutih binarnih rodnih uloga i ubedljivo izložila argumente o njihovom negativnom uticaju na mentalno zdravlje.
Aktivizam i TRANSformacija
Tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti i Filozofskom fakultetu u Beogradu čitala sam časopis Potkulture, u kom su objavljeni neki od prvih tekstova o homoseksualnosti, ali i o delu Magnusa Hiršfelda, i tako je nastalo još jedno ostrvo smisla u nečemu nalik na rasprostranjenu zaveru ćutanja o seksualnoj i rodnoj nenormativnosti. Početkom devedesetih Maja Kandido Jakšić upoznala me je s poznatim hirurgom Savom Perovićem i njegovim timom, koji je već izvodio operacije prilagođavanja pola (ili – kako su ih oni zvali – operacije promene pola). Jednom prilikom, kada je dr. Perović primao nagradu, Maja je javno govorila o obaveznoj cis-heteronormativnosti, nepriznavanju roda kao spektra i prinuđivanju trans osoba da se podvrgnu hirurškim intervencijama, čak i ako to ne žele (vidi Vidić & Bilić, 2022). Bode oči činjenica da je taj poznati hirurg otvoreno govorio o svojoj homofobiji, a ja sam, iako u kasnijim fazama svog aktivističkog angažovanja, često pisala o njegovom eksploatatorskom radu i o načinima na koje je njegov tim zloupotrebljavao trans osobe.
Raspad Jugoslavije i ratovi na tlu naše zajedničke zemlje, praćeni snažnim usponom nacionalizma i militarizma, bili su pogubna iskustva. Pomisao da služim vojsku i da potencijalno budem regrutovana bila mi je nepodnošljiva, pa sam odlučila da se priključim mirovnim organizacijama s kojima sam učestvovala u mnogim protestima protiv Miloševićevog režima (Bilić, 2015). U to vreme radila sam u školi za slepu i slabovidu decu i u Romskom kulturnom centru i često sam se pitala da li bih imala pristup deci i izbeglicama da sam bila otvorena po pitanju svog rodnog identiteta. Takve dileme postepeno su stvarale bolnu pukotinu u meni: mehanizme iscrpljenosti, odustajanja od sebe i sopstvenih osećanja zarad prihvatanja pretežno cis-heteroseksualne sredine. Ideja Sare Ahmed (2014) o “znojavim konceptima” (sweaty concepts) odlično odslikava takvu teškoću, koja uglavnom ostaje nevidljiva pripadnicima dominantne grupe.
Tokom godina obeleženih oružanim sukobom, koji je rasparčavao jugoslovensku teritoriju, Vjeran Miladinović Merlinka, koji se identifikovao i kao gej i kao krosdreser, postao je vidljiviji u javnosti, posebno kroz film Želimira Žilnika iz 1995. Dupe od mramora. U dokumentarnom maniru, taj film, u kome Merlinka igra glavnu ulogu, prikazuje homoseksualnu i trans egzistenciju u Srbiji u to vreme ukazujući na probleme nasilja, marginalizacije, odbacivanja i nedostatka izbora. U takvim okolnostima, seksualni rad često je bio jedina opcija za preživljavanje i izvor prihoda, ali je i, kako se podvlači u filmu, doveo do novih ciklusa stigmatizacije i nasilja. Ne treba zaboraviti da je Merlinka bila jedan od učesnika prve javne debate o homoseksualnosti, održane u beogradskom Domu omladine 1986. godine (Živković, 2005).
Jedan od prelomnih trenutaka u mom aktivističkom životu bio je otkrivanje intervjua s Dejanom Nebrigićem, koji je objavljen početkom devedesetih. Tu je Dejan otvoreno govorio o sebi kao o gej muškarcu, kao i o svom aktivističkom radu u raznim sferama, posebno u Arkadiji, prvoj srpskoj organizaciji posvećenoj afirmaciji gej i lezbejske kulture. Upoznala sam neke članove i članice te grupe 1993. i stidljivo im se pridružila dok sam istovremeno pohađala program Centra za ženske studije. Ciljevi, debate i publikacije Arkadije bili su prvenstveno orijentisani ka pravima homoseksualaca i lezbejki, dekriminalizaciji i depatologizaciji homoseksualnosti. Bilo je jasno da fokus organizacije ima veze s neheteroseksualnošću, ali ipak sam osećala snažnu potrebu za većom inkluzivnošću ljudi koji sebe ne vide u rodno binarnoj matrici i kojima seksualnost nije primarni fokus. Nažalost, to je ponekad podrazumevalo novi niz izazovnih i bolnih trenutaka, mikroagresija i sukoba vrednosti i političkih stavova, koji su isplivali na površinu kada sam postavila pitanje uključivanja trans osoba u naš rad. Kada sam izrazila potrebu za trans inkluzijom, jedna poznata lezbejska aktivistkinja pitala me je: “A šta će nam oni?”. Kad kažem da se identifikujem kao džender kvir osoba, ponekad mi odgovore: “Šta sad to treba da znači? Ne možeš imati identitet mrava!”. Mnogi od nas su na svojoj koži osetili težak teret unutar-LGBTIQ+ stigme, te složene dinamike koja često usmerava rad “zajednice” premrežene osama podele i moći.
Iako nije formalno ugašena, Arkadija je prestala da postoji 2000., ali je poslužila kao platforma za dalje aktivističko angažovanje dovodeći do stvaranja dve organizacije: Labris, posvećena unapređenju lezbejskih prava, i Gayten – LGBT, danas poznatu kao Geten. Naziv organizacije je inspirisan Getenom, planetom opisanom u feminističkom naučnofantastičnom romanu Ursule Le Guin, Leva ruka tame. Stanovnici Getena su ambiseksualna bića, koja usvajaju seksualne atribute samo jednom mesečno i seksualno mogu postati muško ili žensko. Kako nema fiksnih rodnih uloga, nema rodne nejednakosti, diskriminacije niti nasilja, a Geten je predstavljen kao društvo koje nikada nije videlo ratove. Uz dozvolu Ursule Le Guin, 2019. smo zvanično preimenovali svoju organizaciju u Geten. Osnovana je kao prva sveobuhvatna organizacija LGBTIQ osoba u Srbiji koja nastoji da ceni posebnost svakog pojedinca i veruje u ideju da nas različitost i solidarnost obogaćuju, da nam omogućavaju da učimo i otvaraju nam nove platforme na kojima ćemo biti zajedno posebno imajući u vidu da se mnogi naši identiteti ukrštaju.
Jedna od prvih akcija Getena, izvedena u saradnji s Labrisom, bila je organizovanje prvog beogradskog Prajda 2001. godine. Vođeni entuzijazmom rasplamsanim nakon političkih promena, smatrali smo da je sazreo trenutak da pokažemo da smo tu, da živimo u društvu koje tvrdoglavo odbija da nas vidi. O tom događaju već je napisano mnogo, ali pored brutalnog nasilja koje se dogodilo tog dana, želim da istaknem i da su neke lezbejske aktivistkinje organizatorke smatrale da ni biseksualni ni transrodni identiteti ne bi trebalo da budu zastupljeni u programu Prajda, niti u bilo kom objavljenom materijalu koji je pratio njegovu organizaciju. Isto se desilo i 2005. kada je slavljena petnaestogodišnjica srpskog LGBT aktivizma, ali su se neke_i od nas pobunili protiv politike koja nam negira identitete i vrednosti.
Za mene kao aktivistkinju bio je veliki izazov kada je 2001. godine urednik Radija 202 pozvao Dušana Maljkovića i mene da produciramo i vodimo emisiju posvećenu LGBTIQ osobama, koju smo nazvali Gejming. Bila je to ekskluzivna prilika da se dopre do neheteroseksualnih i transrodnih osoba širom Srbije, uključujući i one u ruralnim sredinama, koji žive u strahu, izolaciji i ugnjetavanju. Konačno su se naši glasovi mogli čuti u javnoj sferi, uključujući i glasove transrodnih seksualnih radnica, čiji je status bio i ostao prilično kontroverzno pitanje u širem pravnom i političkom okviru, ali i u feminističkim krugovima, konkretnije. Smatram da je ovaj tekst pravo mesto da se podsetim svog zalaganja za solidarnost, destigmatizaciju i dekriminalizaciju seksualnog rada i insistiranja na tome da o tom pitanju moraju da razgovaraju pre svega oni koji se sami bave seksualnim radom i da seksualne radnice u potpunosti treba da budu uključene u celokupan raspon političkog aktivizma, posebno imajući na umu presek naših identiteta (mnoge moje trans prijateljice su seksualni rad smatrale jedinim izvorom preživljavanja).
Još nevolja s rodom
Krajem devedesetih počela sam da radim kao dreg kraljica, verovatno zato što sam pokušavala da se izborim sa onim ranim traumatičnim iskustvima u kojima su i deca i odrasli reagovali s gađenjem i agresijom na moje nastupe. Moj prvi “zvanični” nastup održan je u okviru programa Ženskih studija koji je, između ostalih, vodila i Žarana Papić, poznata aktivistkinja i profesorka antropologije, koja je na tom događaju izjavila da je iskorak iz propisanih rodnih uloga jedan od najozbiljnijih kulturnih “prekršaja” i podstakla nas da razmislimo zašto bi se takav čin smatrao pretnjom po čitav društveni poredak. Viva la Diva – moje dreg ime – jeste način da tu dilemu razrešim umetničkim sredstvima… Pojava Beogradskog kvir kolektiva neizmerno je obogatila moj umetnički i aktivistički rad jer smo inovativno težili konvergenciji umetničkog, aktivističkog i političkog angažmana i smatrali takvu sintezu najadekvatnijim okvirom za istraživanje zapleta između homo-bi-trans-fobije, seksualnog rada, klasizma, rasizma, klerikalizma, nacionalizma i srodnih pitanja pripadnosti i različitosti, koje je intenzivirajući neoliberalni kapitalizam zaoštravao do nepodnošljivosti.
Štaviše, pokretanje LGBTIQ SOS linije i Geten grupe samopodrške za trans osobe 2006. godine bili su važni trenuci u mom ličnom i aktivističkom razvoju (Vidić & Bilić, 2022). Rad na SOS liniji omogućio mi je da razgovaram s ljudima iz cele Srbije i da često budem prva osoba kojoj poveravaju svoja najintimnija iskustva u vezi sa identitetom, koja su ponekad obuhvatala i samoubilačke misli. Najvažnija dimenzija tog rada bila je mogućnost da se pruži psihološka i pravna pomoć onima koji žive van velikih urbanih centara, gde su homo-bi-transfobne opresije snažnije.
Još od osnivanja Getena, bilo je upadljivo odsustvo trans ljudi sa uobičajenih “mesta susreta” (uključujući i virtuelne) “zajednice”, tako da je postojala jasna potreba za stvaranjem platforme koja bi nam omogućila da se okupimo i delujemo zajedno. Nakon što sam dobila otvoreno transfobne i rasističke primedbe od ljudi koji vode gej i lezbejske klubove, koji su me pozvali da nastupim kao dreg kraljica, smatrala sam to još hitnijim zadatkom. Naša grupa samopodrške nastala je sa idejom da ponudimo sigurno utočište u okviru kojeg bismo mogli da se umrežimo, osnažimo jedni druge, da razmenjujemo informacije i planiramo svoje buduće političke, pravne, institucionalne i druge aktivnosti. Grupa je takođe pružila priliku za istraživanje na osnovu kojeg bismo mogli da unapredimo kvalitet svojih života u različitim sferama. Izazovi s kojima smo se tamo suočili bili su brojni – od rada na traumi koja nam je obeležila živote, preko medicinskog tima koji je dugo delovao praktično bez zakonske regulative, pa sve do monopolizovanih i eksploatisanih trans osoba, dehumanizacije zakonodavnih i administrativnih procedura, siromaštva, nezaposlenosti, intersekcionalne diskriminacije i nasilja. Za mnoge od nas bilo je veoma važno da registrujemo i razgovaramo o raznim temama od velikog ličnog i društvenog značaja, kao što su internalizovana homofobija i transfobija, patrijarhat, rodna binarnost i konformizam, kao i svim drugim vrednostima i izazovima kojima nas izlaže beli cis-hetero-patrijarhalni sistem.
Umesto zaključka
Put od žute cigle, u čijoj sam izgradnji učestvovala, u poslednje četiri decenije još nas nije odveo u Smaragdni grad prihvatanja i ljubavi, ali je svakako unapredio zakonska rešenja, povećao vidljivost i uključivanje trans-interseks-kvir egzistencije i kulture i doveo pod kontrolu – barem delimično – poriv medicinskog diskursa da daje konačnu reč o našim telima. Zajedničkim zalaganjima upoznali smo javnost s heterogenošću i bogatstvom trans zajednice, pomogli u edukaciji sindikata i poslodavaca o nediskriminatornim praksama na radnom mestu, i inicirali zakonske i institucionalne (uključujući i medicinsku sferu) promene, od kojih je najskorija naš model zakona o rodnom identitetu i pravima interseks osoba, u potpunosti zasnovan na principu samoidentifikacije i depatologizacije trans identiteta (Đurić, Jeremić & Vidić, 2016; Đurić, 2012).
Bez obzira na sve to, i posle svih ovih godina, kao i mnogi od nas, još nisam prepoznata u aktuelnom srpskom pravnom sistemu i još sam – upotrebiću reči Kate Bornstein (2016) – “rodna odmetnica”, koja zauzima granični status, što se vidi i po mom imenu. Takođe, ne postojim (kao što ne postoje ni mnogi drugi ljudi iz trans i kvir spektra), tačnije, ne priznaje me grupa radikalnih feministkinja, poznatih kao TERF, kao ni neki desničarski i levičarski pojedinci i kolektivi (vidi Bilić, 2022)… Zbog toga mislim da je svaki trans život, svaki napor koji ulažemo da živimo u svetu koji nam govori da ne treba da budemo tu – revolucija. Razumem da je mnogima teško, zbunjujuće, pa možda ponekad čak i užasavajuće, da otkrivaju prirodu normativnih postulata koji su usmeravali čovečanstvo kroz istoriju – nametnutu rodnu dihotomiju i čitav sistem struktura i hijerarhija koje su tako čvrsto izgrađene na njemu. Ali čak i ako nije zaista moguće razumom shvatiti sve ono što naizgled dovodi u pitanje i “prekoračuje” naš rodni status quo, još postoji, ili se barem nadam da postoji, ona sposobnost svojstvena ljudskim bićima – empatija – koja nam omogućava da osetimo kako je toj drugoj osobi da živi u složenom preseku stigmatizovanih identiteta.
Literatura
Ahmed, S. (2014). The wilfull subjects. Durham and London: Duke University Press.
Bilić, B. (2015). Borile smo se za vazduh: (Post)jugoslovenskih antiratni aktivizam i njegovo nasleđe. Zagreb: Documenta, Kuća ljudskih prava i Jesenski i Turk.
Bilić, B. i Milanović, A. (2022) Uvod: U postjugoslovenskim trans svetovima, u Postjugoslo/avenski TRANS: životi aktivizmi kulture. Zagreb: Multimedijalni institut.
Bornstein, K. (2016). Gender outlaw: On men, women and the rest of us. New York: Vintage Books.
Kandido Jakšić, M. (1995). Polne uloge i zdravlje. Psihologija, 3–4, str. 315–338.
K. Le Guin, U. (1969). The left hand of darkness. New York, NY: Ace Books.
Richards, R., & Ames, J. (1983). Second serve: The Renee Richards story. New York, NY: Stein and Day.
Đurić, M., Jeremić, M., i Vidić, J. (ur.). (2016). Trans, interseks, kvir: Osvrti i novi horizonti. Beograd: Gayten-LGBT.
Đurić, M. (2012). Od nevidljivog do vidljivog T. U S. Gajin (ur.), Model zakona o priznavanju pravnih posledica promene pola i utvrđivanja transseksualizma: Prava trans osoba – od nepostojanja do stvaranja zakonskog okvira. Beograd: CUPS & Gayten-LGBT.
Živković, Lj. (2005). Prvo je stiglo jedno pismo: Petnaest godina lezbejskog i gej aktivizma u Srbiji i Crnoj Gori. Beograd: Labris.
ObjavljenoObjavljeno
