Tema Piše: Tamara Baračkov
Uporište za svoju novu predstavu, zagrebačka trupa BADco. nalazi u razgovoru Hajnera Milera i Aleksandera Klugea o raspadu Sovjetskog saveza, u kojem oni prevashodno istražuju mogućnosti kritičkog sagledanja savremenih društvenih problema u pozorištu, odnos dramskog i epskog, kao i način na koji se istorijski i društveni materijal može na sceni uobličiti. Diskusija Klugea i Milera razvija se u kontekstu kritičke distance prema kapitalističkom poretku, simbolički prikazanog naftom, izrazom bogatstva i moći, pohlepe i nezasitosti, dok se ova dva umetnika istovremeno osvrću na snažan uticaj televizije, kao jednog od najuticajnijih medija dvadesetog i dvadeset prvog veka.
Pitanja koja su krajem osamdesetih godina prošlog veka mučila Milera i Klugea, i danas su problemski tretirana u savremenom pozorištu. Ako se pozorište od svog nastanka bavi pojedincem, njegovim problemima i potrebom da se sa sopstvenim odlukama i posledicama tih odluka suoči, kako danas kritički sagledati značajne istorijske promene u kapitalističkom društvu, kada se akcenat sa individue prenosi na masu i kolektivno?
Pozorište regiona dosta hrabro pristupa kritičkom preispitivanju savremenih obrazaca ponašanja, burnih društvenih promena i problema koji opterećuju običnog čoveka, suočavajući publiku direktno sa gorućim i provokativnim pitanjima današnjice. Ono što je pak zanimljivo, kada se uporedi situacija u kojoj je ovdašnje političko pozorište sa pozicijom koju ono ima u Hrvatskoj, jeste razočaravajuća činjenica da angažovani teatar ne izlazi iz granica institucija, te da npr. eksperimentalni teatar teško možemo uočiti u radu nezavisnih pozorišnih trupa jer one jedva da postoje, odnosno čini se da predstavljaju marginalizovani manjinu koja teško opstaje. Utisak koji se stiče, kada je reč o plesnoj pozorišnoj sceni u Srbiji, jeste da je ona izopštena, postavljena u drugi plan, pa rad grupa kao što su Bitef dens kompanija ili Stanica, na žalost, ostaju predmet interesovanja uskog kruga ljudi, ponajviše umetnika koji se specijalizuju za savremeni ples. Nedostatak finansijske podrške oseća se čak i u institucijalizovanom teatru, te se donekle tom nezahvalnom situacijom može objasniti problem nedostatka alternativnih, nezavisnih trupa, jer je tek njihov opstanak i razvoj u Srbiji teško ostvariv.
S druge strane, na nedavno završenom festivalu posvećenom savremenom plesu, Kondenz, imali smo prilike da pogledamo novu predstavu hrvatske plesne trupe BADco., koja svojim promišljenim scenskim sredstvima ističe jasan kritički stav prema savremenim pitanjima i otvoreno problematizuje poziciju pojedinca danas. Međutim, za predstave trupe BADco. može se reći da angažovanost i političnost ne ostaje zarobljena isključivo u granicama plesnog izraza, već svojim intrigantnim pristupom ova trupa privlači pažnju i one publike koja nije fokusirana isključivo na plesno pozorište.
Predstava Dodatak histerije, ubrzanja smeštena je u svedeni, gotovo intimni prostor kojim dominira nekoliko vrata, poređanih duž scene, koja svojim položajem odvajaju tri mikroprostora, u kojima se nalaze televizori. Kamere kao i način na koji je publika postavljena spram scene, na momente asociraju na televizijski studio, doprinoseći našem osećaju da prisustvujemo snimanju tv emisije.
Izvođači predstave mehanički, kao po tačno utvrđenom pravilu, prolaze kroz postavljena vrata, ponavljajući postupak bezbroj puta. Njihovo kretanje se može tumačiti na više nivoa- jedan je svakako asocijacija na televizijsku traku koja prolazi kroz kameru, vrata deluju kao frejmovi koji se precizno smenjuju, ali takođe imajući u vidu raspravu Klugea i Milera o nafti kao izrazu kapitalističkog poretka, pravolinijsko kretanje izvođača u jednom trenutku zaista podseća na težak i lagan tok guste crne tečnosti. Ovo konstantno kretanje igrača, kao i kostim (izvođači su obučeni u pidžame), sugerišu da je reč o posebnom stanju svesti, onom bliskom snoviđenju, ističući hipnotičko dejstvo televizije koje ona vrši na pojedinca, te time direktno problematizujući statičnost i depresivnost koju ovakav monotoni tok proizvodi. Učesnici predstave hodaju kao hipnotisani, tek s vremena na vreme pokušavajući da prekinu ustanovljenu rutinu. Opirući se nametnutom mehanizmu, oni se spotiču, padaju, vraćaju, dok njihova težnja kulminira nekontrolisanim povicima i udaranjem telom o zid. Ipak, buđenje je nemoguće, a pojedinac se, u naporima da se odupre, uništava i troši.
Kontrolisanje podsvesnog i borba da neki skriveni tokovi svesti izađu na površinu takođe su jedan od značajnih motiva koje ove predstava otvara. Ako imamo u vidu da je san stanje u kojem podsvesno dolazi do izražaja, u ovoj predstavi ta podsvest može se izjednačiti i sa ranije pominjanom naftom koja teče ispod zemlje, sve dok jednog trenutka ne izbije u vidu jakog mlaza na površinu. Tako je stanje sna izvođača predstave trenutak kada dolazi do suočavanje sa statičnošću, suprotstavljanje kontroli misli, a problem postaje jasniji i preciznije podcrtan. Istovremeno, istraživanje onoga što je “ispod površine” jeste nešto za čim traga svaki dramski pisac – on teži da što dublje pronikne u skrivene delove svoje svesti, suoči sa sopstvenim demonima i najmračnijim delovima savremenog sveta, trudi se da nađe uzburkana, neartikulisana osećanja, nemire, protiveći se pasivnosti i jednodimenzionalnosti koja se plasira preko televizije. BADco. insistira na istraživanju podsvesnog nadovezujući se na premisu Hajnera Milera o nemogućnosti uravnotežene osobe da se bavi dramskim stvaralaštvom. Kako Miler primećuje, neophodna je “nužna samohisterizacija” i prisustvo napetosti. I upravo je ovo jedan izrazito delikatan sloj koji se u izvođenju predstave BADco. otkriva – precizno artikulisanje i pojačavanje nivoa napetosti izvođača i njihove potrebe da se oslobode grča, a histerija o kojoj Miler govori u predstavi je manifestovana problematizovanjem potiskivanja histerije, izražavanjem posledica tog skrivanja i pokušaja da ona ispliva na površinu. Histerija je rezultat bezgranične društvene represije i nasilnog postavljanja individue u mehanizam poslušnosti.
Za izvođače predstave ispod artificijelnog uravnoteženog, repetitivnog kretanja postepeno se otkrivaju nemiri i najmračniji košmari, potreba za pobunom u letargičnom svetu koji televizija kroji – hipnotisan pred ekranom, čovek postaje neko od koga se očekuje odsustvo reakcije, obavljanje funkcije pasivnog posmatrača, čemu je neretko sklona i teatarska publika.
U predstavi Dodatak histerije, ubrzanja BADco. aktivira i publiku, urušava princip pukog posmatranja i pasivnog “upijanja” sadržaja. Kako je ranije rečeno, način na koji je prostor koncipiran odaje utisak televizijskog studija i prenosa programa kojem mi kao publika prisustvujemo, pa se u nekoliko navrata, na ekranima, osim inserta programa lokalnih tv stanica, nađe i kadar iz gledališta. Ovom intervencijom gledalac postaje deo problema koji predstava tretira, jer taj kadar, tj. slika na ekranu postaje jedna vrsta ogledala, sugerišući da, samim tim što smo u stanju da posmatramo bez reakcije, te budemo u potpunosti podređeni snažnom masovnom mediju, mi jesmo saučesnici u hipnotičkom dejstvu televizije.
Tamara Baračkov je dramska spisateljica, dramaturginja i kritičarka izvedbenih umjetnosti iz Beograda.
Tekst nastaje u sklopu projekta Pogled izvana koji predstavlja osvrte autora iz lokalnog i inozemnog konteksta.
Autor naslovne fotografije je Dinko Rupčić.
Objavljeno
