Tema Piše: Tamara Baračkov
The New Man, LIGNA, Nemačka, Premijera: 2008, izvedeno u Rijeci u sklopu Zoom festivala (rujan 2012)
U svojoj predstavi Novi čovek (The New Man) nemačka pozorišna grupa LIGNA preispituje postojeće i traži nove modele pokreta i odnosa tela u prostoru kroz istraživanja Bertola Brehta, Rudolfa van Labana, Vsevoloda Mejerholjda i Čarlija Čaplina, insistirajući na jasnim društvenim i političkim okolnostima u kojima su ovi metodi razvijani. Podeljena u grupe, publika pomoću slušalica sluša četiri audio snimka, bazirana na četiri različita principa pomenutih umetnika. Audio snimci se smenjuju, pa tako učesnici predstave prolaze kroz sve studije vezane za proučavanje pokreta i odnosa tela prema prostoru. Citirajući teorije četiri umetnika, istovremeno osvrćući se na njihovo stvaralaštvo i društveni kontekst, autori čitaju tekst koji je prvenstveno sastavljen od naredbi upućenih učesnicima, baziran na istraživanju mogućnosti sopstvenog tela i isključivo fizičkim zadacima.
Iako na početku oprezna, ne retko i začuđena dosta intrigantnim i neobičnim konceptom, publika vrlo brzo prihvata ideju autora i u potpunosti se prepušta komandama, bilo da se traži da održe ravnotežu kad je telo u nezgodnom položaju ili koračaju zatvorenih očiju. Sa jedne strane, učešće u ovakvom performansu možda deluje poput igre u kojoj je publika sve vreme animirana, ali ono što je posebno zanimljivo u postupku je veština kojom se tom publikom upravlja. Autori se poigravaju sa svešću učesnika da su oni ti koji imaju kontrolu nad svojim telom i da mogu ”otkriti” Novog čoveka, ali kompletan koncept pokazuje drugačije. Osim što se komande prihvataju bez pogovora, često se ni ne razmišlja zašto se od njih zahteva da legnu na pod ili mašu stolici, niti koja je prava suština samog performansa i da su kao takvi otelotvorenje pijuna kojima savremeno društvo artikuliše po svom nahođenju. Motiv upravljanja se, kako je ranije pomenuto, može vezati i za kontrolu čoveka nad svojim telom, tačnije nedostatak kontrole, a predstava The New Man neodvojiva je od pitanja ko tim pokretima i kako upravlja. Oslanjajući se na Mejerholjdovu ideju o “telu kao mašini, a čoveku kao mehaničaru” shvatamo da je kod svakog od učenika kontrola tek delimična – on gotovo automatizovano prihvata tuđe upravljanje sopstvenim umom i telom, ne nalazeći vreme da odreaguje na zapovest ni na koji način osim da naredbu jednostavno izvrši, čime se veoma jasno pocrtava paralela sa totalitarnim ili kapitalističkim sistemima prošlog i ovog veka, zasnovanima na potpunoj kontroli i ograničenju pojedinca. Ipak, koliko god se provlačila ideja o slobodi kretanja i nekontrolisanom opažanju prostora, ni jednog momenta se granice koje autori određuju ne prelaze. Sve i dalje ostaje u okvirima unapred određenog koncepta i zacrtanih linija, te je publika kao učesnik, poslušna sve vreme, bez ostavljenog prostora za bilo kakvu improvizaciju ili slobodno delanje.
Shodno istraživanjima i teorijama kojima su inspirisane, kroz vežbe se neprestano stvaraju nove prepreke – ispituje se odnos pokreta dela tela naspram aktivnosti celog, kao i njegova izdržljivost u nezgodnom položaju; učesnici bivaju suočeni jedni s drugima, pokušavajući pokretima da uspostave komunikaciju, bilo imitacijom ili opiranjem i kontriranjem kretanja ostalih – fiksiraju pogledom drugog učesnika na stolici, čekajući da vide njegovu reakciju, trude se da postignu potpunu usaglašenost i preciznost ponavljajući pokrete osobe do sebe ili pesnicama naizmenično “udarajući” vazduh u pravcu onog koji je naspram njih.
Sva četiri principa, koliko god međusobno bila različita i nastajala u drugačijim okolnostima, baziraju se na utopijskoj ideji o slobodnom kretanju, potpunom prepuštanju tela prostoru i njegovom istraživanju bez svesti o strogim normama. Laban ističe važnost poznavanja strukture prostora sa ciljem ostvarivanja sklada tela sa njim; za Mejerholjda koji insistira na preciznosti i savršenoj proračunatosti, najvažnija je čovekova svest; za Brehta se iza svakog pokreta krije odluka i stav koji zavisi od društvene geste; poslednji, Čaplin, značaj pridaje nepredvidivosti tela, neočekivanim i nenadanim kretanjima, posebno ako se suprotstavljaju većini, i njegov je segment presek prethodna tri – ljudi su izrabljeni mašinama, upravama, komandama i potpunim kontrolama, nemoćni i siromašni, primorani su na potpunu poslušnost i predanost.
Koncept kontrole doveden je do apsolutnog savršenstva – mada sve vreme svako sluša svoj snimak, bez uvida koju dramu slušaju ostali učesnici, sinhronizovanost segmenata je zadivljujuća. Naizgled odvojeni, ovi audio fragmenti su izuzetno vešto povezani i usklađeni. Oni se u nekom trenutku savršeno precizno prepliću čineći da kompletan mizanscen bude besprekorno uštimovan, poput idealne mašine. Učesnik, okrenut samom sebi i svojim zadacima, retko obraćajući pažnju na ostale u prostoriji, kreće se kroz halu fokusiran i koncentrisan, a na određene predmete, poput stolica ili strunjača, obratiće pažnju tek onda kada mu glas sugeriše da ih primeti i koristi. Na taj se način detalji u prostoriji neprestano otkrivaju, poput magične kutije, a stvari oko učesnika kao da nikada nisu ni postojale dok nisu dobile svrhu i smisao u vežbi.
Zbog konstantnog upravljanja učesnikom i njegove potpune poslušnosti inspirisanom kapitalističkim modelom življenja, Novog čoveka je nemoguće sagledati van društvenih okvira. Iako deluje kao vežba iz scenske akrobatike, predstava se bazira na teorijama umetnika čije se stvaralaštvo nikako ne može odvojiti od tadašnjih izuzetno važnih i značajnih socijalnih i političkih promena, posebno velikih očekivanja od revolucije i razočaranja zbog saznanja da te promene nisu moguće. Jednostavnim sredstvima, u napuštenoj hali propale fabrike, Ligna ne samo da dodatno produbljuje istraživanje značaja pokreta u teatru danas, već ispituje koliko umetnost zaista može da doprinese društvenim promenama, istovremeno precizno problematizujući ideju slobodnog kretanja pojedinca u savremenom kapitalističkom društvu.
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa ‘Kultura 2007-2013’ Europske Komisije. Ova publikacija se financira uz podršku sredstava Europske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske Unije.
Objavljeno
Objavljeno
