Usmeravanje pažnje

Piše: Luka Kurjački

Vežba iz koreografije pažnje “Tačka bez povratka”, autori Dalija Aćin Telander i Siniša Ilić, produkcija Stanica, Servis za savremeni ples, Beograd / Premijera: 10. srpnja 2012. 

Dalija Aćin, po sopstvenim rečima, došla je do koncepta projekta koji će postati Tačka bez povratka razmišljajući o prirodi koreografije, i kroz koja se sva sredstva ona može izraziti. U našoj sredini, koreografska umetnost i dalje se posmatra u tradicionalnim okvirima, uključujući tu i strogu podelu na plesače na sceni i publiku u gledalištu. Dalija Aćin i vizuelni umetnik Siniša Ilić, poduhvatili su se pokušaja da koreografiju realizuju u formi knjige. Tako dolazimo do prve osobenosti Tačke bez povratka – ono što je u ovom slučaju rad autora pre “izvedbe”, to jest koreografija, nije predstavljeno plesom, niti bilo kakvim fizičkim prisustvom umetnika u prostoru, već “vežbankom”, knjigom koju publika zatiče po ulasku u prostor “izvedbe”. Sa drugom osobenošću susrećemo se odmah po otvaranju vežbanke, na čijoj prvoj strani stoji jedna jedina rečenica: Ti izvodiš. Publika ovog projekta podeljena je, u uslovno govoreći, dve grupe. Jedna grupa čita vežbanku pred sobom, druga posmatra čitače. Nakon što jedni završe sa čitanjem vežbanke, zamenjuju pozicije sa ovim drugima (to je jedino uputsvo dato publici pre početka “izvedbe”). Drugih izvođača nema, što znači da su posetioci “predstave”, kako to i koreografski materijal u knjizi sugeriše, zaista u isto vreme i izvođači.

Naime, šire shvaćena, koreografija je svako usmeravanje pažnje gledaoca. Tako se i pojam “čitanje” ne čini dovoljno adekvatnim za opis aktivnosti izvođača koja se sugeriše u vežbanci. Glavni narativni tok vežbanke je priča o devojčici i vuku koja podseća na savremenu Crvenkapu u kojoj su devojčica i vuk sami u post-apokaliptičnom svetu. Na marginama su odlomci iz brainstorminga Dalije Aćin i Siniše Ilića tokom radnog procesa, a glavni narativ se takođe preseca upustvima čitaču, kao i napomenama koje su uvek pre asocijativne nego “racionalne”. Koliko bi besmisleno bilo prepričavati narativ vežbanke bez njegovog vizuelnog dela, tako, po zamisli autora, vežbanci ne treba pristupiti kao pasivnom materijalu za čitanje (otud i naziv), čak ni kao čitanju poezije, već kao aktivnom istraživanju, koja se odvija u imaginarnom, kao i u socijalnom prostoru našeg života, u kom percipiramo susede na istom “zadatku”, i stupamo sa njima u odnos ili ne. Nešto što može biti ključno objašnjenje čitavog procesa nalazi se na jednog od margina: “ovaj je narativ improvizacija… ovaj narativ nema simbolički smisao. ovaj narativ ne znači ništa više od onog što se pročitali ili zamislili. on izaziva maštu”.

Čini se da vizuelno, crteže Siniše Ilića i njihov raspored, ne treba posmatrati u odnosu “manje ili više bitno”, niti kao “pratnju” u odnosu na tekst. Oni su tu kao poziv na put, koji publika može ili ne mora poduzeti, zavisno od individualnog senzibiliteta. Čitava vežbanka je crno-bela, i grafičko rešenje crteža i njihove pozadine vrlo je minimalističko (grafički dizajn i prelom Katarina Popović). Ipak, crteži se na svoj način “kreću” po papiru, približavaju se ili udaljavaju, multipliciraju, protežu u perspektivu ili nestaju. Nije od presudne važnosti da li su autori imali na umu teorije pogleda Lakana ili Fukoa, ali gledanje je svakako bitan element projekta Tačka bez povratka. Proces gledanja funkcioniše na dva nivoa. S jedne strane, tu je intiman odnos između čitača i vežbanke, uz svest da percipiramo jedan objekat koji nema pasivan već interaktivan odnos s nama kao subjektima percepcije. S druge, tu je odnos između onih koji čitaju i onih koji posmatraju čitače, sa takođe veoma izraženom svešću da smo posmatrani dok čitamo, što je i dodatno osvešćeno napomenom da smo mi koji čitamo “izvođači”. Kada se premestimo u poziciju posmatrača, sa sobom nosimo svest koju smo imali kao objekt posmatranja (i obrnuto).

Ako to iz svega navedenog nije postalo jasno, treba napomenuti da Vežba iz koreografije pažnje “Tačka bez povratka” funkcioniše i kao socijalni eksperiment. Pored intimnog odnosa čitača, tj. “izvođača”, i vežbanke, tu su i razni socijalni odnosi koji se uspostavljaju već egzistiranjem sa većom grupom ljudi u istom prostoru u određenom vremenskom periodu. Uz to, postoji i uslov koji pospešuje eksperiment- niko ne napušta prostor izvedbe dok i poslednja osoba ne odloži svoju vežbanku. Treba dodati i to da je ulaz besplatan, tako da svi iole zainteresovani mogu da učestvuju, što potencijalno omogućava raznovrsan “uzorak” ljudi koji će u eksperimentu učestvovati.