Tema Pokretnica je kolektiv iz Novog Sada koji djeluje u području suvremenog plesa i izvedbe. Već dulje od desetljeća umjetnice Pokretnice bave se stvaranjem, pedagoškim radom i organizacijom istoimenog festivala koji se održava krajem ljeta svake godine. Čitavo njihovo djelovanje obilježava zalaganje za bolje uvjete, modele te dinamike rada i suradnje – ili, kako same za sebe kažu: “Pokretnica je doprinos sebi i drugima, vreme u kojem mislimo na druge koje misle na druge koje misle na druge.”
Kao završni dio umjetničkog simpozija Kako iznova mislimo gestu?, kolektiv će gostovati 3. srpnja u Zagrebačkom plesnom centru s izvedbom Kompost – epizoda: Gestovi podrživosti. Kompost je rad “u stalnom nastajanju i promjeni”, zamišljen kao izvedbena manifestacija principa i modela “po kojima funkcioniše rad Pokretnica kolektiva, a koji podrazumevaju rad u stalnim neuslovima i diskontinuitetu, ali i slobodu odlučivanja i predlaganja, prepuštanja i preuzimanja inicijative.”
Upravo o ovim temama – principima i metodama rada Pokretnice, “kompostiranju” i “podrživosti”, (ne)uvjetima rada u plesu u Srbiji i šire, kao i o svojem širem umjetničkom, pedagoškom, kustoskom i organizatorskom djelovanju – ususret izvedbi za Kulturpunkt govore Jelena Alempijević, Dunja Crnjanski, Frosina Dimovska, Željka Jakovljević i Jovana Rakić.
“Princip rada” je sintagma na koju se bitno naslanjate, na koju sam često nailazila u tekstualnim tragovima vašeg djelovanja. Kako biste opisale principe rada Pokretnice? Od kojih ste principa kao krenule i jesu li se oni mijenjali kroz vrijeme, s obzirom na to da iza vas leži više od desetljeća rada?
Frosina: Principe rada smo definisale paralelno sa tim šta može da bude naš rad u trenutku kada samo počele da radimo zajedno. To je zapravo i trenutak kada su u Srbiji počele partijske promene u sektoru kulture, ne tako očigledne i sveobuhvatne kao poslednjih godina, ali već osetne. Tada su programi nezavisnih organizacija koja su se bavila savremenim plesom izbačena iz Srpskog narodnog pozorišta, u kome su do tada imala prostor za rad: Forum za novi ples, Per.Art organizacija i mi, novoosnovana Pokretnica.
Naše razmišljanje o principima rada pratilo je uviđanje da je prostora za rad sve manje, kao i da će taj rad najčešće biti potplaćen ili neplaćen. Takođe, borile semo se i sa ličnim navikama i očekivanjima, posledicama klasičnog obrazovanja i gledanja institucionalnog pozorišta/spoljnjim i unutrašnjim autoritetima i pitale šta je to što imamo dozvolu da uradimo u plesu u tom trenutku.
Dunja: O principima rada mnogo govorimo kroz pojmovnik Oduzimanja vremena (Dunja Crnjanski i Frosina Dimovska, rad u stalnom nastajanju od 2019. godine). Definisale smo ih da bismo ih osvestile i demistifikovale, i trudile se da promenimo one koje nas zapravo muče. Kao kolektiv, rekla bih da smo krenule od nekog bazičnog “principa” osluškivanja onog što nam je važno kao pojedinkama – to je bilo stvaranje prostora za savremene izvedbene forme u Novom Sadu, stvaranje zajednice, samoobrazovanje, a održavamo se uz principe podrživosti, bunara želja, minimuma procesa rada i mnogih drugih koje možete pronaći u našem pojmovniku 🙂
Jelena: Mi smo se kao kolektiv prepoznale tek nakon nekoliko godina zajedničkog rada, pre svega kroz organizaciju festivala koji nas je okupljao. Moguće je čak da nismo ni same sebe tako imenovale, već da je to došlo spolja: neko nas je nazvao kolektivom, a mi smo se osvrnule na ono što radimo i shvatile da to ima smisla. Ako bismo govorile o principima, oni nisu nastali kao unapred definisan skup vrednosti, već su se formirali kroz praksu.
Jedan od njih jeste način na koji pristupamo produkciji, često iz nužde, ali i iz uverenja. Projekat Bunar žena, na primer, nastao je kao omnibus od četiri rada, upravo zato što smo znale da pojedinačno ne bi mogli da dobiju podršku. To govori o principu snalaženja, ali i zajedništva. Možda je najtačnije reći da je naš princip od početka bio drugarski, bliži logici punk benda nego formalno strukturiranog umetničkog kolektiva.
Željka: Principi rada u okviru našeg kolektiva se zasnivaju na deljenju znanja, iskustava, delovanju u okviru produkcijskih i autorskih uloga u različitim konstelacijama i kontekstima, zajedničkom donošenju odluka i realizovanju procesa koji generišu nove, bez nužno posebnog fokusiranja na sam rezultat ili umetnički proizvod. Mislim da zajedno gravitiramo ka saradnji, uključivanju i održavanju plesne zajednice na lokalnoj i regionalnoj sceni izvođačkih umetnosti.
Aktivnosti Pokretnice obuhvaćaju edukacije, vaše vlastite umjetničke projekte i međunarodni festival koji organizirate svakog ljeta u Novom Sadu. Kako u vašem radu izgleda dinamika između ovih različitih vrsta angažiranosti – umjetničke/izvođačke, organizacijske/kustoske, pedagoške?
Jovana: To je prilično šizofrena, preklapajuća, burnout strana naših života i praksi, ali izgleda da je u Srbiji (a i šire) danas neminovna. Činjenica da smo kolektiv i to ženski, što znači konstantnu borbu sa pobeđivanjem vremena, ali i patrijarhalne ideje o vremenu kojim žena raspolaže, a onda usklađivanja istog, kao i usklađivanja različitih mišljenja, znači da je ono što radimo gotovo nemoguće, ali ipak uspevamo!
Paralelno funkcionisanje znači velik kompromis, uspostavljanje konsenzusa, jeste sjajna terapija naših ega, ali i nepregledan izvor podrživosti (podrške i održivosti).
Svaka od nas je slobodna da odluči kada i koliko i u kojem domenu učestvuje pogotovu u osmišljavanju i organizaciji Pokretnice, ali ukoliko nije u mogućnosti druga uskače svojevoljno i bez hijerarhijske raspodele u organizaciji, i to je nepisano pravilo organizacije festivala i našeg funkcionisanja. U svemu tome kustoski posao najviše zavisi od finansijskih mogućnosti, i čini mi se da u njemu ispoljavamo potencijalno veću kreativnost nego u našoj stvaralačkoj praksi.
Kustoski rad je za nas na prvom mestu odnos sa prijateljima i kolegama koji funkcionišu na sličan ili isti način, koje želimo dublje da upoznamo i uspostavimo dugoročne veze. Kada je u pitanju umetnički i pedagoški rad mogu reći da je Pokretnica kao kolektiv i festival za mene lično najveći izvor saznanja, učenja i susreta sa, za mene novim praksama ili novim perspektivama ka pedagoškoj i umetničkoj praksi.
Jelena: Dinamika između različitih vrsta angažmana u našem radu zapravo je vrlo konkretno određena njihovim ritmovima i mogućnostima kontinuiteta. Pedagoški rad se odvija tokom cele godine i predstavlja neku vrstu osnove našeg delovanja, kako za svaku od nas pojedinačno, tako i za kolektiv u celini. Organizacija festivala, s druge strane, prati sopstvenu vremensku logiku, vezanu za produkcijske rokove i konkretan termin održavanja. Festival se dešava krajem avgusta, u periodu koji je za većinu drugih aktivnosti “mrtva sezona”, ali je za nas intenzivan radni trenutak, vrhunac godišnjeg ciklusa, nakon kojeg se već u septembru vraćamo drugim obavezama. Umetnički rad, paradoksalno, najređe je povod za naše susrete. On se dešava sporadično, u veoma ograničenim uslovima. Moglo bi se reći da se ove tri linije rada neprestano prepliću, ali ne ravnomerno, već u skladu sa realnim uslovima u kojima radimo.
Dunja: Kao kolektiv, trudimo se da iz godine u godinu bolje preciziramo uloge u raznim projektima i ne pregorimo. To zapravo nije ni malo lako jer, osim nabrojanog, sve imamo i primarne ili dodatne poslove i iz raznih razloga nismo sve uvek u jednakoj meri prisutne i često se bavimo istovremeno svim ulogama koje si pomenula, kao i većina umetnika/ca sa nezavisne scene. Kada (ponekad) uspemo da delegiramo produkcijski ili organizacioni deo posla i budemo “samo” izvođačice, tada znamo da smo privilegovane.
No, svakako da je ovakva dinamika i nešto što nas dodatno pokreće i daje priliku da učimo jedna od druge, učimo kroz sam rad i greške i uspehe.
Željka: Naši umetnički, pedagoški i organizacioni angažmani se često prepliću i ponekad je vrlo izazovno obuhvatiti sve, ali se vrlo dobro oslanjamo jedne na druge kada je potrebno. Edukativni sadržaji su prostori istraživanja iz kojeg ponekad nastaju i umetnički projekti, dok festival ima funkciju platforme za umetničku razmenu ili prezentaciju, kao i umrežavanje sa drugim umetnicima na lokalnoj i regionalnoj sceni. Istovremeno preuzimamo različite uloge. Na osnovu njih i druge životne okolnosti balansiramo u odnosu na stvaranje, deljenje iskustva i organizaciju.
S vašim projektom Oduzimanje vremena prvi put sam se susrela 2019. kada je Dunja na Izvedbenoj konferenciji u Zagrebu predstavila ranu verziju pojmovnika, podijelivši sa sudionicama niz termina koje ste dotad sakupile. Pamtim da je i tada posebno snažno odjeknula “podrživost”, koja se nalazi i u naslovu naše nadolazeće zagrebačke izvedbe. Zanima me čuti kako se priča s podrživošću razvijala, i kako su se gradili drugi pojmovi s kojima u tom projektu radite; kako (od)uzimate, stvarate i usporavate vrijeme?
Dunja: Pojmovnik Oduzimanja vremena je rad u stalnom nastajanju (Frosine Dimovske i mene) i pojmovi u njemu su rezultat našeg promišljanja i pokušaja da imenujemo situacije i ideje koje/u kojima živimo. Neki su se tokom vremena menjali, neke smo dopunjavale, neke smo prevazišle (npr. Strah od hronične nesavremenosti), a neki su tu, jači nego ikad! Podrživost je svakako jedan od njih, ideja kojoj se iznova vraćam(o) i koja snažno rezonuje kako u kulturnim krugovima tako i kod generalne publike. Podrživost kao princip rada i izdržavanja svakodnevice. Novi životni izazovi i izazovi ovog vremena plodno su tle za nove pojmove. Jedan od njih je i Prijatelji koji (p)ostaju prijatelji koji (p)ostaju saradnici. U ovom trenutku, jedini smisao vidim u solidarnosti i zajedništvu, zato je i u pojmovniku toliki akcenat na saradnji i podršci.
Sam rad na pojmovniku je i dalje zabavan: dešava se bilo kad i bilo gde, u razmeni sa Frosinom, kroz mejlove, poruke, razgovore, pokušaje da sebi i drugoj olakšamo i da se razumemo. Trenutno najmirniji i i zapravo jedini mirni deo dana za mene je kada beba zaspi, i tad – najčešće u šetnji, otvori se vreme za oduzimanje vremena. Ono se spontano uspori i tada nastaje prostor za posmatranje, beleženje, prepisku ili samo bivanje. To je dragocenost koju sam, čini mi se, od 2019. uspela malo da češće praktikujem baš zahvaljujući našem radu i imenovanovanju onoga šta nam je potrebno.
Frosina: Podrživost je zaista najpopularniji termin, koriste ga i druge članice kolektiva Pokretnica, čak smo počele da ga pišemo i u konkursnim prijavama i drugim zvaničnim dokumentima. Održavamo se u radu najviše kroz međusobnu podršku i vidimo podrživost kao jedan od primarnih načina opstanka na umetničkoj sceni i u našim lokalnim društvenim kontekstima. Neki od termina iz pojmovnika, odnosno, takav način promišljanja rada i odnosa, za mene je mnogo uticao na rad na predstavi Kompost, čak i na sam naziv/ideju da, je u našim večno neurednim produkcijskim (ne)uslovima, kompostiranje, odnosno sporo razlaganje i sleganje ideja, odnosa, predloga za rad i postupaka odlučivanja zapravo najlogičniji i najprisutniji princip.
Kompost je također projekt duljeg trajanja koji se razvija (ili možda preciznije: taloži, naslaguje) u različitim etapama. Neke njegove dosadašnje epizode uključuju samizdat i performans, dok u opisu Komposta također spominjete podršku i suradničke/prijateljske odnose kao uporište za djelovanje u okruženju stalnog raspadanja “struktura na lokalnoj sceni savremenog plesa”. Kako se (i što se) ovom projektu dosad “kompostiralo”, odnosno na koji način radite s tim principom ili postupkom?
Jovana: Ništa se ne taloži lepše od Komposta 🙂
Mislim da je i inicijalna ideja o stvaranju Komposta proizašla iz praksi i ideja koje su se u kolektivu slegle, a pre svega kod Frosine i Željke koje su autorke projekta. Kompost se slegao i slagao dugo, ali nam je pomogao da preživimo pandemiju, a onda se i nakon svoje premijere menjao. Rekla bih da zasad nema ni jednog izvođenja Komposta koje je identično prethodnom, jer se još nešto novo sleglo i razložilo. A onda su se iz Komposta dalje razlagale i stvarale ideje i prakse. One su zasnovane na zajedništvu, nepostojanju hijerarhije, oslanjanju na kolektiv, što su sve principi naučeni iz Komposta.
Mislim da je Kompost kao i većina ostvarenih produkcija značajno uticao i na to kako privatno podržavamo jedna drugu, kako donosimo odluke i stvaramo festival Pokretnica iz godine u godinu. Ne bežimo od raspadanja, ne posmatramo ga kao negativan aspekt izvođačkih umetnosti, već naprotiv prihvatamo trenutne mogućnosti i potrebe, jer:
obično sve teži raspadanju. i obično posle
raspadanja sledi nastavljanje, ali nekako čistije.
kao da je ceo svet ustrojen ka raspadu – čistilištu
– novom životu. kao kad se u bliskim odnosima
sve raspada, dolazi do tačke nestajanja, a onda
se ipak nastavi, novo, iz početka. to je ona priča
da nema krajeva, već samo novih početaka.
tako je i sa našim raspadanjem i nastavljanjem.
kompost – to je metafora, ne samo za društvo,
međuljudske odnose, umetničku scenu; to je
metafora za čitav životni princip.
Željka: Kompost je i metafora i metod rada, u kojem se različiti materijali, iskustva i odnosi talože, razgrađuju i transformišu. Kompostiraju se tekstovi, telesne prakse, ali i saradnički odnosi. Ovakvi dugoročni procesi su zanimljivi jer postojeće materijale predstave često iznova koristimo, preispitujemo i prevodimo u nove formate i deluje mi da se u takvim procesima osećamo življe i osveženo, bliže.
Možete li nam rasvijetliti kako iz vaše perspektive izgleda to što u opisu Komposta zovete raspadanjem na vašoj plesnoj ili izvedbenoj sceni? Ili, da posudim naziv društvene igre koju ste razvile prije koju godinu: “Šta sve možeš sa plesom u Srbiji”?
Željka: Raspadanje vidimo kao dugotrajnu nestabilnost scene, odnosno izostanak institucionalne podrške, prostora za rad i kontinuiteta. U tom kontekstu, ples izlazi iz konvencionalnog performativnog okvira i ulazi u edukaciju, samoorganizaciju i rad sa zajednicom. Iako su uslovi ograničavajući, oni nas na neki način usmeravaju ka alternativnim modelima rada, saradnje i opstanka.
Frosina: Ono čemu uglavnom svedočimo u polju savremenog plesa, u Srbiji, ali verujem i u čitavom regionu, jeste raspadanje i nestajanje struktura koje su u jednom periodu izuzetno uticajne, plodne i značajne za plesnu scenu, koje prave hrabre iskorake u savremenom plesu i privlače novu publiku i kroz koje se obrazuju nove generacije, ukratko: koje rade sve što treba, i to rade sjajno, ali koje posle određenog perioda, uprkos očiglednom kvalitetu i priznanjima, prosto nestanu ili se raspadnu zbog kontinuiranog nedovoljnog ulaganja ministarstava, raznih opstrukcija spolja i iznutra i konačnog premora ljudi na čijim ramenima i entuzijazmu te strukture najčešće opstaju.
Uz ovo veće raspadanje postoje i mali, lični raspadi sistema nas, članica Pokretnice, koje nastojimo da se održimo u radu na (barem) tri posla, od kojih ovaj zajednički, nama najdraži, neretko dođe na neslavno treće mesto. Pošto su ovo izuzetno deprimirajuće pojave, trudile smo se da sva ta raspadanja prihvatimo i posmatramo kao nastavljanja, sleganja, preslaganja i produžetke i da dođemo do umetničkih postupaka i plesnih skorova koji naša prethodna iskustva, povezanost i životne okolnosti koriste kao gorivo za dalji rad, da afirmišemo sve naše prethodne uticaje u našoj zajednici, navodimo izvore od kojih nam dolaze znanja, uključujemo i povezujemo naše različite saradnike i tako razvijamo i hranimo nove privremene strukture.
Sa plesom u Srbiji, posebno danas, ne možeš ništa posebno kroz zvanične, institucionalne kanale, ali možeš da se povezuješ, budeš u dijalogu sa divnim ljudima u lokalnom i regionalnom kontekstu i povremeno vežbaš neko lepše i podrživije razumevanje života i sveta.
Jelena: Ono što nazivamo “raspadanjem” na plesnoj ili izvedbenoj sceni ne može se posmatrati izolovano. Ono je direktno povezano sa širim društvenim i institucionalnim raspadanjem u Srbiji. Kultura je samo jedan njen segment, ali segment koji je dugoročno i sistematski zapostavljan i urušavan.
U takvim uslovima, mogućnost da se od umetničkog rada živi gotovo da ne postoji. Kada prosečan budžet za jednu nezavisnu produkciju iznosi do 4.250 evra, jasno je da govorimo o okvirima koji ne omogućavaju održiv rad, već pre o stalnom funkcionisanju na ivici izdržljivosti. U tom smislu, “raspadanje” nije metafora, to je opis stanja sistema u kojem pokušavamo da delujemo.
Za kraj, možete li podijeliti što iduće planirate? Kako ste zamislile naredno, deseto izdanje festivala?
Željka: Deseto izdanje festivala vidim kao zajedničko vreme za refleksiju na dosadašnji rad, ali i priliku za nove susrete i razmenu sa starim i novim saradnicima, zajedno sa ljubiteljima savremenih izvođačkih umetnosti. Kao i do sad imaćemo besplatan edukativni program za sve zainteresovane, zatim i program prikazivanja plesnih predstava koje se bave aktuelnim društvenim temama. Dođite!
Jelena: Festivalski program ove godine okuplja radove koji iz različitih uglova promišljaju odnos tela i društvenih okolnosti u kojima se ono formira, od referenci na umetnička i politička nasleđa, do istraživanja savremenih ekoloških i društvenih promena, kao i praksi koje insistiraju na neposrednosti susreta, improvizaciji i dugoročnim saradnjama. Važno nam je da naglasimo da je ovogodišnja realizacija festivala najmanje izvesna do sada. Nakon studentskih protesta, umetničke organizacije koje su ih podržale našle su se u situaciji institucionalne marginalizacije, što direktno utiče i na dostupnost sredstava. Ove godine nemamo alternativne izvore finansiranja, što nas dovodi u posebno rizičnu poziciju.
Objavljeno
