Grad se danas razvija protiv interesa onih koji u njemu žive

Jovana Timotijević je aktivistica i istraživačica u području kritičkih urbanih studija i feminističke teorije. Gotovo desetljeće radila je na pitanjima urbanog razvoja i stambene pravde u okviru beogradskog kolektiva Ministarstvo prostora, a početkom prosinca sudjelovala je u online konferenciji Prava na grad posvećenoj priuštivom stanovanju. Tim povodom razgovarali smo s njom o pravu na grad, priuštivom stanovanju i širem kontekstu stambene krize, o borbama za javni prostor, participaciji građana i mogućnostima drugačijeg promišljanja i oblikovanja grada.

Posljednjih devet godina provela si u kolektivu Ministarstvo prostora, organizaciji koja se najšire rečeno bavi demokratizacijom urbanog razvoja. Kako se pitanje priuštivog stanovanja uklapa u širu borbu za pravo na grad i na sudjelovanje u odlučivanju o prostoru koji nas okružuje?

Ako pravo na grad shvatimo kao pravo na učešće u odlučivanju o tome kako je grad organizovan i oblikovan prema potrebama svih zajednica, onda je stanovanje jedna od ključnih tačaka gde se to pravo potvrđuje ili negira. Stanovanje ne podrazumeva samo fizički prostor stana, već i dostupnost školama i zdravstvenim ustanovama ili zelenim površinama, kvalitet infrastrukture, sigurnost, pa tako predstavlja i materijalni preduslov političkog angažmana. 

U kontekstu razvoja grada koji je pretežno organizovan tržišnom logikom, pristup stanu postaje pitanje ekonomske moći, a ne društvene potrebe. Time se sužava i prostor demokratije – ljudi koji žive u prekarnim stambenim uslovima imaju manje vremena, energije i resursa da se organizuju i da učestvuju u odlučivanju. U tom smislu, pravo na stanovanje je direktno povezano sa pravom na grad.

Demokratizacija urbanog razvoja zato ne znači samo učešće u procedurama, već otvaranje pitanja kako se distribuiraju resursi u gradu i ko ima pravo glasa u tom procesu. 

Pitanje stanovanja danas se sve češće prepoznaje kao ključno političko pitanje, i globalno i lokalno – od rasprava o regulaciji najma do toga da je socijalno stanovanje postalo jedna od glavnih tema izbornih kampanja u gradovima poput New Yorka. Kako vidiš te globalne trendove i kako nam mogu pomoći u razumijevanju stambene krize?

Ono što danas zovemo “stambenom krizom”, premda ona nije nikakva anomalija, već logična posledica načina na koji tretiramo protorne resurse, definitivno nije pitanje nekih izolovanih lokalnih pojava. Ona je rezultat komodifikacije prostora (ne samo stambenog) – prioritizacije razmenske vrednosti prostora nad njegovom upotrebnom vrednošću – i globalni je proces svih savremenih kapitalističkih društava. Zbog toga se isti obrasci pojavljuju u veoma različitim kontekstima – od prenapregnutog tržišta najma u Berlinu, preko borbi za pravo na stanovanje u Barceloni, do pitanja socijalnog stanovanja u New Yorku. Lokalni konteksti mogu imati svoje specifičnosti, ali strukturna logika je ista, a posledice se prelamaju kroz socijalne i prostorne nejednakosti.

Govorimo o složenom sadejstvu ekonomskih i političkih procesa koji grad u krajnjem ishodu otuđuju od svojih stanovnika i njihovih potreba – kroz urbanisitčko planiranje se reguliše vrednost zemljišta tako da pogoduje privatnim investicijama, zakonima omogućavaju uslovi za lakše i brže investiranje, a kapital masovno ulaže ili parkira u nekretnine – stanove, šoping centre, stadione… Možda se svaki od ovih elemenata na drugačiji način organizuje u različitim zemljama, ali mnogi akteri (od banaka, do investicionih fondova i firmi) koji učestvuju jesu internacionalni.

Zbog toga zaista govorimo o globalnom procesu, u kojem otpor može biti samo delimično lokalni. To svakako ne znači da je lokalna borba uzaludna, već da ona ima svoj domet, a da je za drastičnije promene neophodno tu borbu povezivati između različitih polja (od borbe za radna prava, do borbe protiv ekstrakcije prirodnih resursa) i internacionalizovati, jer je reč o otporu prema logici kapitalističkog sistema koji daleko prevazilazi granice pojedinačnih država ili regiona.

Na konferenciji Prava na grad o priuštivom stanovanju vidjeli smo konkretne primjere umrežavanja različitih aktera i inicijativa. U Beogradu je prije nekoliko godina također postojao pokušaj povezivanja kolektiva i inicijativa koje su se bavile pitanjem doma i stanovanja. Kako gledaš na te procese umrežavanja, koje vrste promjena ili pomaka takvi oblici suradnje mogu proizvesti?

Da, mi smo u Beogradu pokušali, mislim da je to bilo 2019. ili 2020. godine, da ukrupnimo pojedinačne borbe organizacija koje su se bavile pravom na stanovanje iz različitih perspektiva. Tada smo osnovali ono što je, rekla bih, bio pokušaj začetka jednog šireg pokreta, koji se zvao Pokret za stambenu jednakost. On je u tom trenutku okupljao pet organizacija – Ko gradi grad, A11 Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Housing centar, Združena akcija Krov nad glavom i kolektiv Ministarstvo prostora. Neki od njih se bave stambenim zadrugama kao alternativom za priuštivo stanovanje, neki borbom za socijalno stanovanje, otporom prisilnim deložacijama, neki pravednijim stambenim politikama. U svakom slučaju, to su bile komplementarne perspektive i delili smo jednu jasno zajedničku političku poziciju o tome kako stanovanje treba da bude tretirano.

Moram da priznam da, nažalost, osim tog udruživanja, do sada nije bilo šire mobilizacije oko pitanja stanovanja u Srbiji, premda mislim da se to može reći i za ceo region. Za razliku od drugih borbi, poput onih protiv ekstrakcije prirodnih resursa, koje su u regionu bile masovnije, stambene borbe ostaju manje vidljive, iako to po mom mišljenju svakako ne odražava stepen krize u oblasti stanovanja. Mi smo se i sami kroz različita preispitivanja često pitali zbog čega je to tako i zašto se to ne dešava. Mogući odgovori su brojni i ne isključuju jedan drugog – za razliku od ekoloških borbi, gde je neprijatelj često vidljiviji (npr. Rio Tinto u Srbiji), u stambenim borbama neprijatelj je više strukturalan – tržište, politika zemljišta, razvojna paradigma, što otežava izgradnju neposrednog političkog afekta i masovne mobilizacije; dok u drugim zemljama Evrope imamo korporativne vlasnike stotitina hiljada stanova u režimu najma, privatizacija u našem regionu ostavila je za sobom fragmentiranu strukuru vlasništva nad stambenim prostorom, barem još uvek, pa postoji tendencija da se individualizuje percpecija odnosa najmodavac/podstanar; ekonomska prekarnost većine stanovnika sprečava mobilizaciju i usmerava pažnju na osiguravanje puke egzistencije; i sigurno ih ima još.

Ipak, čini mi se da je u Srbiji, posebno u posljednjih godinu dana, koji su bili dosta burni u smislu opšteg otpora režimu, u pojedinim trenucima došlo do toga da tema stanovanja ponovo izađe u javni prostor. To je i dalje prilično stidljivo u odnosu na obim problema, ali je možda to jedan talas na kojem vredi ponovo pokušati širu mobilizaciju oko ove teme, jer kriza sigurno ne jenjava. Pitanje je samo, u kontekstu svih tih višestrukih kriza, gde i kada će pitanje stanovanja i prostorne borbe dobiti na značaju. 

Ono što je važno reći je da su u Srbiji, za razliku od ekoloških borbi koje su bile brojnije i u kojima su ljudi snažno reagovali, na primer protiv ekstrakcije litijuma u dolini Jadra, prostorne borbe i dalje uglavnom partikularne, ali nisu malobrojne. Građanke i građani se učestalo samoorganizuju protiv urbanističkih planova koji ne odgovaraju na potrebe lokalne zajednice, protiv investitorskih i bahatih prostornih intervencija. Taj otpor postoji i sve je jasnije politički artikulisan, samo još uvek nije agregirao u neku veću i masovniju borbu.

U tom kontekstu, Ministarstvo prostora nastoji djelovati kao podrška različitim skupinama građana koje se organiziraju u borbi za prostor. Kakva su iskustva s tim pristupom i kako on funkcionira u praksi?

Ono što kolektiv Ministarstvo prostora pokušava jeste da na neki način pruži podršku tim samoorganizovanim borbama kroz “Krizni štab za urbanističko planiranje”. Ta podrška ima različite oblike. Nekada je to rad na tome da zajedno protumačimo šta se zapravo sprema u planovima i da pripremimo neki formalni odgovor – bilo u formi primedbi, bilo u dodatnoj argumentaciji za javnu sednicu. Dugo je taj rad bio fokusiran na institucionalni odgovore, na pokušaje da se kroz formalne procedure pruži otpor. 

Međutim, s obzirom na to da te procedure pod ovim režimom u Srbiji nisu davale mnogo rezultata, jer su institucije u velikoj meri okupirane, postalo je jasno da takav pristup ima svoja ograničenja. Onda se otvaraju i drugi oblici otpora – protesti, javne akcije, medijske kampanje. Videli smo iz više primera koliko javni pritisak van institucija može biti značajan i učinkovit. Recimo, grupa građana iz naselja Stjepan Filipović u Beogradu sprečili su pre par godina izgradnju dodatnih stambenih zgrada na nestabilnom zemljištu i ponovo pokrenuli pitanje značaja mesnih zajednica kao demokratizacije političkog odlučivanja. Pa i poslednje privremeno zaustavljanje planova za rušenje Generalštaba može biti još jedan od primera. U tim pojedinačnim borbama pokazuje se da ipak postoji suženi prostor za pritisak, kroz i van institucija.

Dakle “Krizni štab” unutar Ministarstva prostora funkcioniše kroz različite formate i taktike, ali uvek sa ciljem da se osnaže samoorganizovane grupe građana i da se, kada je to moguće i kada ima smisla, te borbe i međusobno povezuju, kako bi se dodatno intenzivirale.

Jedan od vaših pokušaja da utječete na odluke o prostoru bio je i format građanskih skupština. Kako je to izgledalo u praksi i što ste vi iz toga naučili?

Participacija u prostornom razvoju je u Srbiji – mislim slično kao i kod vas – svedena na pro forma učestvovanje i građana i stručne javnosti, premda se u poslednje vreme i ta puka forma, minimalni uslovi propisani zakonom, narušavaju. Materijal koji se izlaže na ranom javnom i javnom uvidu je često nepristupačan za većinu građana, primedbe se najčešće odbijaju bez adekvatnog obrazloženja, javne sednice su struktuirane (u poslednje vreme uvodeći i online format) tako da otvoreno nipodaštavaju pokušaje građana da razumeju šta se dešava u njihovom okruženju i da na to utiču. To, naravno, vodi frustraciji i nepoverenju u institucije, što može uticati i na smanjenje motivacije za učešće u formalnim participativnim mehanizmima. Naravno, to je odlična vest za vlast. 

Međutim, mislim da je važno opet podvući da to nije isključivo lokalni problem. Možda se kod nas ovaj trend intenzivnije manifestuje, ali reč je o jednom širem talasu autoritarnog upravljanja, pa onda i autoritarnog urbanizma, koji kroz različite taktike deregulacije i isključivanja, polako ali sigurno centralizuje i zatvara procese planiranja i oblikovanja grada. 

Građanske skupštine koje smo organizovali tokom 2021. i 2022. godine za četiri konkretna urbanistička plana na teritoriji Beograda, naš su pokušaj da promislimo i zagovaramo kvalitativno drugačiji pristup participaciji. Inspirisani smo bili deliberativnim modelima koji polaze od toga da građani mogu da donose informisane odluke ukoliko dobiju adekvatno znanje, ravnopravan tretman i siguran prostor za razgovor. Delovalo nam je da upravo takav pristup odražava naše višegodišnje uverenje da su građani itekako stručni i kompetentni da kroz sopstveno iskustvo i uz pomoć tehničkih informacija dođu do kvalitetnih i legitimnijih prostornih rešenja za komšiluk ili grad u kom žive.

Naravno, naše eksperimentisanje služilo je i tome da vidimo kako taj format funkcioniše u okvirima sistema urbanstičkog planiranja, ali i kako brojni akteri uključeni u taj proces – stručna zajednica, građani, predstavnici institucija, reaguju na njega. Sa ove vremenske distance mogu da kažem da smo puno naučili o tom pristupu i svaki naredni put pokušali da unapredimo njegove pojedinačne elemente – od regrutacije, do strukture diskusije. Takođe možemo reći da, iako predstavnici institucija nisu želeli da učestvuju, građani i predstavnici stručne zajednice jesu imali vrlo pozitivna iskustva, kao i da se kroz učestvovanje izgradilo i poverenje u ovakav proces. 

Međutim, iako taj pristup ima emancipatorski potencijal, nailazi i na ozbiljna ograničenja kada se primeni u autoritarnom kontekstu. Svi koji učestvuju u zajedničkom procesu odlučivanja mogu biti osnaženi, a predlozi do kojih dođu kvalitetni, ali najčešće bez uticaja na stvarni proces izrade plana. Na duže staze, to može biti i obeshrabrujuće, pa i kontraproduktivno. To je otvorilo dilemu – da li nastavljati uprkos ograničenjima ili čekati povoljniji politički trenutak. Podizanje kapaciteta svih nas koji smo deo takvih procesa jeste dugoročno ulaganje u političku transformaciju društva, tako da građanske skupštine jesu potentan format, ali ostaje ključno pitanje u kakvom se kontekstu i u kakvoj postavci one implementiraju. 

Vezano uz kontekst, prošlu su godinu u Srbiji obilježili veliki prosvjedi potaknuti padom nadstrešnice na kolodvoru u Novom Sadu, što je tragična posljedica urušavanja javne infrastrukture i zanemarivanja zajedničkih dobara. U jednom ranijem intervjuu si istaknula kako smatraš da su prosvjedi protiv projekta Beograd na vodi bili prekretnica u osvještavanju pitanja prava na grad. Koliko ta borba danas rezonira u javnom i političkom životu Srbije?

Ono što mi se čini vrlo očiglednim, jeste da borbe oko Beograda na vodi, ali i najnoviji protesti, imaju zajedničku nit – one otvaraju i podvlače pitanja koja su dugo bila depolitizovana. Tada je to bio konkretno projekat Beograd na vodi (odnosno ono što sad znamo da je bila tek njegova prva faza), sada je to pad nadstrešnice, ali su se na tom talasu nadstrešnice otvorile i razne druge teme – nepriuštivosti stanovanja za mlade, održavanja postojeće javne infrastrukture, politike javnih ulaganja i mnoge druge. 

Zapravo, kao da broba protiv Beograda na vodi kontinualno traje, i figurativno i fizički. Sa jedne strane, bunimo se protiv istih principa planiranja i oblikovanja grada – od deregulacije do ekstrakcije javnog prostora za privatne interese, izgradnje luksuznih stanova u vremenu produbljujuće stambene deprivacije, isključivanja građana i stručne javnosti iz procesa planiranja. Sa druge, mnoge prostorne borbe danas, kao što je recimo pitanje Beogradskog sajma, rezultat su fizičkog širenja projekta Beograd na vodi. Prostorni plan područja posebne namene koji je usvojen krajem prošle godine i predviđa drastično širenje Beograda na vodi na teritoriju koja zalazi u nekoliko opština, ponovo je paradigmatičan primer legalizacije kršenja standarda i normativa planiranja, de facto privatizacije javnih resursa, kakav je obala reke Save, narušavanje prirodnih resursa grada (poput Ade Ciganlije) i zaštićenog arhitektonskog nasleđa. Sve ono o čemu danas kritičke urbane studije pišu kada govore o neoliberalnom urbanom razvoju, u Beogradu na vodi se dešava ili se planira desiti – on je kao svojevrsni pokazni poligon, ilustracija svih procesa koji se i inače, manje ili više eksplicitno, dešavaju u svim gradovima.

Tu prvu bitku protiv inicijalnog projekta Beograd na vodi smo izgubili – on je izgrađen. Ali ono što je ostalo, čini mi se, jeste šira politizacija urbanog razvoja i prostornih politika, i mislim da je to ireverzibilno. Pitanje je da li bi danas bilo otpora rušenju Generalštaba ili transformaciji Beogradskog sajma, da nije bilo protesta i akcija 2015. Ono što mi se takođe čini važnim u ovom trenutku jeste nešto što nije bio slučaj u prvom talasu otpora, a to je reakcija stručne zajednice – inženjera, urbanista, istoričara umetnosti, arhitekata. Za razliku od tadašnje tišine, danas su vrlo glasni i u velikoj meri ujedinjeni sa drugim organizacijama i inicijativama. Možda nam se razlikuju taktike i narativi, ali više niko nema dilemu da se savremeni urbani razvoj strukturno mora menjati. Kako tačno i u kom smeru, tek treba da raspravljamo (a to bi bila jedna teška, ali uzbudljiva diskusija). Sve dok se taj krug ljudi i aktera širi, mislim da ipak postoji šansa da smo na dobrom putu.

Na tom tragu širenja kruga aktera, zašto je važno da se pitanja stambene pravde i urbanog razvoja ne promatraju samo tehnički ili tržišno, nego kroz različite discipline i perspektive?

Zato što stanovanje, urbanističko planiranje ili upravljanje zemljištem nikada nisu neutralne tehničke, “racionalne” operacije, iako svedočimo snažnom trudu da se tako predstave. One direktno određuju uslove socijalne reprodukcije: gde ljudi žive, kakav im je pristup uslugama, koliko vremena troše u prevozu, ko brine o kome, kako se formiraju zajednice i kako se održava gradski život. One su takođe uvek u određenoj meri i arbitrarne, odnosno stvar dogovora između aktera koji imaju moć, oblikovanog u zavisnosti od njihove političke pozicije. A svaki dogovor se može promeniti, što nam i istorijsko iskustvo pokazuje.

Toj promeni, nema nikakve sumnje, važno je pristupiti mnoštvom disciplinarnih i među-disciplinarnih znanja koje imamo. Ta su znanja generisana kroz svakodnevni život, borbu, učenje, teoriju, praksu. Ona su komplementarna i ravnopravno značajna. Od sopstvene putanje obrazovanja, do iskustva rada u različitim kolektivima, to je uverenje kod mene opstajalo i jačalo. 

Iako se ponekad čini da ne možemo zamisliti drugačije prostorne politike u ovom trenutku, modeli iz naše neposredne prošlosti, a tu mislim na samoupravljanje i društvenu svojinu nad stambenim prostorom i zemljištem, ali i principe urbanističkog planiranja i projektovanja stanova, mogu biti inspiracija. Danas se takođe eksperimentiše sa kolektivnim, neprofitnim oblicima stambenog zadrugarstva, zajedničkim prostornim dobrima, modelima nespekulativnog upravlajanja zemljištem…to su sve razlozi za dalju borbu. Alternative možda nisu gotove i savršene, ali eksperimentisanje zahteva strpljenje i poverenje. To je način da se grade drugačiji proizvodni, prostorni, društveni odnosi.

Tekst je objavljen u suradnji s udrugom Pravo na grad.

Objavljeno 31.12.2025.