Intervju Sonja Sajzor je umjetnica i aktivistkinja iz Srbije. Njezin je rad najviše vezan uz beogradsku klupsku scenu, gdje je prisutna kao DJ-ica, organizatorica organizatorica i izvođačica partyja i drag izvedbi. Autorica je dvaju albuma. Od početaka pandemije, najprisutnija je na YouTube kanalu gdje osvještava širu javnost o transrodnosti. Na Međunarodni dan borbe protiv homo/bi/trans/interfobije, 17. svibnja, Sajzor će sudjelovati na razgovoru o transfobiji u feminizmu u okviru Vox Feminae Festivala. Tim povodom sa svestranom smo feministkinjom razgovarali o njenom umjetničkom radu i aktivizmu, o preprekama s kojima se kao žena i trans osoba susreće i nepravdama protiv kojih se bori.
KP: Već si dulje od desetljeća aktivna na beogradskoj kulturnoj sceni – kao glazbenica i organizatorica, izvođačica i vizualna umjetnica. Možeš li ukratko opisati svoju stvaralačku putanju i različite kontekste u kojima si radila?
U svojoj glavi, ja živim u nekom svom svetu, na nekoj svojoj planeti i ono što ja pokušavam da uradim svojim kreativnim radom je da prosto dočaram svoj svet ljudima kroz pisanje, kostim, performans, muziku, umetničku fotografiju, spotove itd. Uvek sam imala brojna interesovanja, međutim moj kreativni rad je oduvek zavisio od mog ekonomskog statusa. Kao mala sam želela da se bavim pevanjem i pisala sam tekstove za pesme, no nisam imala novca da kupim ni jedan instrument niti da platim časove da naučim da sviram. Stoga sam počela da nastupam recitujući svoje tekstove na poetskim večerima. Kada sam završila srednju školu i počela da radim kao konobarica, počela sam da zarađujem dovoljno novca za kostime, šminku i perike i nastupala sam kao dreg kraljica. Kada sam skupila novca za kvalitetan laptop, počela sam da nastupam kao DJ i da organizujem žurke. Od žurki sam finansirala svoju muzičku karijeru (producenta, bend, studio, snimanje spotova) kao i kameru za snimanje YouTube vlogova.
KP: Osim što si aktivna na kulturnoj sceni, javno istupaš na društvenim mreža i vlogu gdje si upozorila i na mizogino, seksualno i ekonomsko nasilje prisutno na klupskoj i glazbenoj sceni. Koje su najveće prepreke s kojima si se suočila i kako su utjecale na tvoj rad?
Kada sam počela da se bavim DJingom, organizovanjem žurki i snimanjem muzike, shvatila sam da je muzička industrija vrlo mizogina. Žene su generalno ređe shvaćene ozbiljno ili razmatrane za angažovanja (npr. na festivalima), a to što sam trans je samo odmagalo još više. Smeta mi što se moj rad iz samog stvaranja umetnosti pretvorio više u borbu za moje pravo da postojim, da stvaram i da zarađujem za život od svog rada. Volela bih da se preselim u neku razvijeniju državu gde bi moja vrednost bila određivana na osnovu onoga što sam sposobna da uradim, a ne na osnovu toga šta sam dok stvaram (žena, trans osoba itd.).
KP: Uskoro ćeš na Vox Feminae festivalu gostovati na tribini posvećenoj još jednoj temi o kojoj si na razne načine progovarala – bujanju TERF tendencija u feminizmu i aktivističkim krugovima. Riječ je o ideologiji koja pokušava isključiti trans osobe iz aktivističke borbe, a posljednjih je godina doživjela poseban zamah. Čini li ti se da varijante TERF-a kojima svjedočiš u srpskom kontekstu prate obrasce koji su prisutni globalno, ili ipak imaju svoje lokalne specifičnosti?
Ne volim reč TERF, tj. ”trans-isključujući radikalni feminizam”, jer taj izraz implicira da je problem sa transfobima što isključuju trans osobe iz svog ”feminizma”. To nije slučaj. Rekla sam to milion puta – kada bi problem sa transfobima bio samo što me isključuju, to bi bilo fenomenalno. Imam svoje društvene mreže, imam svoj YouTube kanal, ne treba mi da mene neko uključuje u svoj feminizam. Ne, problem sa transfobima je što aktivno promovišu dezinformacije, laži i teorije zavere koji su dizajnirani da pospeše mržnju prema trans osobama. Problem sa transfobima je što su politički reakcioni – žele da obrnu progres borbe za prava trans osoba. U Srbiji ne postoji mnogo trans aktivista, ili trans osoba koje su javno autovane, niti zakona koji štite transrodne osobe, tako da je većina ”problema” s kojima se TERF bavi uvezena iz Britanije.
KP: U više si navrata isticala koliko je štetno što trans-isključive pozicije transrodnosti i rodu pristupaju krajnje apstraktno i akademski. Možeš li pojasniti zašto takav pristup predstavlja velik problem?
Većina TERF diskusija su apstraktne diskusije koje nemaju praktičnu realnost. Uzmimo primer toaleta: Da li trans osobama treba dozvoliti da piške u toaletu roda sa kojim se identifikuju? Čak i ukoliko bismo se složili da je odgovor ”ne”, ne bi postojala nikakva praktična realnost u zaustavljanju trans osoba da piške u kom god toaletu žele. Nemoguće je postaviti obezbeđenje ispred toaleta u svakom baru, kafiću, restoranu itd. koji bi proveravao genitalije i hromozome ljudima. Gde bismo našli toliku radnu snagu? Ko bi finansirao njihove plate? Da li bi svi ljudi zaista bili voljni da im neko proverava genitalije i vadi krv da proveri koje hromozome imaju, pre svake upotrebe toaleta? Ideja nema praktičnu realnost.
Svi problemi koje TERF-ovi imaju su apstraktni: uključivanje trans žena u feminizam će da obriše žene, da obesmisli borbu za prava žena i da obesmisli feminizam. Ovi problemi su dizajnirani za duboku filozofsku debatu, ne za praktičnu realnost. Dok su problemi trans populacije vrlo ukorenjeni u realnosti: diskriminacija prilikom pokušaja zaposlenja, skućavanja, ostvarivanja prava na zdravstvenu negu, koji rezultiraju siromaštvom, beskućništvom i nedostatkom medicinske brige. Praktični problemi za koja postoje praktična rešenja. Razlog zašto ja više ne odgovaram TERF-ovima na njihove gluposti je zato što nisam zainteresovana za filozofska pitanja o etici, nego isključivo za pitanja o praktičnim problemima i praktičnim rešenjima, koja bi svet učinila funkcionalnijim i bezbednijim.
KP: Voljela bih završiti pitanjem koje se nadovezuje na tvoju kreativnu praksu. Drag večeri u tvojoj organizaciji probile su put razvoju tog izvedbenog oblika u Beogradu, a prisutna si i na regionalnoj drag sceni od njezinih začetaka. Kako se tvoj doživljaj draga mijenjao kroz godine, i kako gledaš na razvoj scene i sve veću popularnost draga u kontekstima koje poznaješ?
Ne posmatram svoj rad tako. Vrlo sam sebična u svom stvaralaštvu: kroz svoju umetnost izražavam svoju ludost i bitno mi je da je meni lepo. Ukoliko je to što radim dalo bilo kakav povod drugim ljudima da prate i oni svoju ludost, drago mi je. Ukoliko je i njima lepo dok rade to što rade, i zbog toga mi je drago. Ali nikada nisam radila ono što sam radila da bih otpočela dreg scenu ili bilo šta tog tipa. Ja sam samo puna ideja i entuzijastična za rad, i stvaram zato što me boli kada te ideje ne dobiju mogućnost da se manifestuju u realnosti.
Ovaj članak objavljen je u sklopu projekta Kultura solidarnosti koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
ObjavljenoObjavljeno
