Tema Interrupted. Continued naslov je koncerta kojim će dejana sekulić u nedjelju, 26. svibnja otvoriti festivalsku godinu i najaviti predstojeće, 33. izdanje Muzičkog biennala Zagreb. Violinistica, istraživačica zvuka i tišine, skladateljica i indisciplinarna umjetnica na koncertu u Laubi predstavit će šarolik repertoar multimedijalnih djela. Ususret subotnjem masterclassu i nedjeljnom koncertu, s dejanom smo razgovarali o njenom obrazovnom putu, kontinuitetima i prekidima, temporalnosti i (ne)mogućnosti.
Na samom početku našeg razgovora, dejana se osvrnula na jedan, za publiku vrlo simpatičan, festivalski detalj s nedavno održanog briselskog festivala Oscillations koji organizira Q-O2, umjetnički laboratorij za eksperimentalnu glazbu i sound art. Ove godine festival je imao newsletter sa savjetima na temu kako preživjeti festival koji su, kaže dejana, izgledali “kao da se spremaš da ideš na maraton” Stoga sam za početak pokušala doznati ima li dejana kakav recept za što uspješnije festivalsko iskustvo.
Imaš li ti neki savjet za MBZ-ovu publiku, kako pristupiti festivalu i tvom koncertu?
Uvek pokušavam da slušam bez predubeđenja, da budem što otvorenija. Nekad čak ne čitam o programu pre koncerta, nego posle. Tako mi se jednom desilo da sam bila na performansu koji je trajao četiri sata, a ja nisam znala da će toliko da traje (smijeh). Moj pristup kad idem na festival je “slušaj sve što možeš i izdrži najduže što možeš”, ali može se desiti da doživiš tako intenzivno iskustvo da jednostavno moraš da kontempliraš o tome što je imalo toliko jak utisak na tebe i nemaš kapaciteta da odeš slušati sledeći koncert. Samo bez grižnje savesti!
Tvoj koncert u Laubi je svojevrsni uvod u 33. izdanje MBZ-a koje će se održati idućeg proljeća. Nadolazeće festivalsko izdanje istražuje temu prekinutih veza, a jedna takva prekinuta veza se može naslutiti u tvom obrazovanju. Nakon preddiplomskog studija na Fakultetu umetnosti u Nišu diplomirala si i specijalizirala na Kraljevskom konzervatoriju u Bruxellesu pod mentorstvom nekih od najeminentnijih imena klasične violinističke škole, Igora i Valeryja Oistrakha. Ipak, interesi su te usmjerili na suvremenu glazbu. Radi li se tu o nekim prekinutim vezama, kako bi opisala svoju putanju prema sadašnjem fokusu na eksperimentalnu glazbu i multimediju?
Da, dobar dio mog obrazovanja je doista klasična violinska škola, osobito školovanje u Bruxellesu sa Oistrakhima. Mene je generalno interesovala savremena muzika i krenula sam samostalno da istražujem i predlažem program u tom poslednjem modulu. Valery Oistrakh me podržao u tome iako to nije bilo njegovo polje interesovanja. Bio je to dobar pedagoški momenat gde je on podržavao interesovanje studenta, radio sa mnom uporedno sa Bartom Bouckaertom, profesorom savremene muzike. Nastavila sam specijalizaciju s dva ansambla za savremenu muziku, ICTUS i Spectrom. To je bila jedna od stepenica koja me dodatno usmerila, ali ja ne vidim veliki konflikt u tim obrazovanjima. Moj senzibilitet me naveo da želim neke drugačije stvari da ispitujem, u zvuku i muzici. Sve to što sam dobila kroz klasični deo obrazovanja je omogućilo da imam oruđa za dalje, kad krećeš da istražuješ i eksperimentišeš. Da bi eksperimentisao potrebno je da znaš na koji osnovni način funkcioniše instrument. Nije sve što se dešava u savremenoj muzici došlo potpuno niotkud. Za neke stvari možeš naći neku dalju vezu. Na primer, barokne sonate Heinricha Bibera imaju gomilu eksperimenata sa tembrom, zvukom i scordaturom i takav tretman instrumenta može da čuješ i u savremenom delu.
Ima jedna anegdota kad sam par leta radila s violinistom Ruggierom Riccijem. On je isto bio jedan od te stare garde violinista koji je rekao je eksperimentiranje najbolji način za učenje i napredovanje. On je to naravno rekao u kontekstu tehnike sviranja Paganinija, s obzirom na to da je on bio specijalista za njegova Capriccia. Baš zbog toga što je prolazio kroz taj proces eksperimenta, svoje izvođenje tih teških dela doveo je na visoku tehničku, umetničku i estetsku razinu. Bitno je dati vremena da spoznaš svoj instrument i putanju kojom se razvijaš. Tu je važan osobni senzibilitet i ja sam shvatila da te moje dve polarnosti uopće nisu odvojene i da je klasični i suvremeni izraz deo mog muzičkog senzibiliteta. Uvijek je potrebno da zadržiš što više možeš od svega kako bi išao dalje.
Doktorirala si na Sveučilištu u Huddersfieldu s radom Temporality of the Impossible. Radi se o istraživanju na području suvremene eksperimentalne glazbe za violinu solo. Na istoimenom album izdanom 2022. nalazi se niz poznatih imena poput Clare Iannotte, Rebecce Saunders, Aarona Cassidy i Daria Buccina. To su skladatelji s kojima surađuješ i koji su pisali za tebe. Možeš li pojasniti taj koncept koji ih ujedinjuje – temporalnost nemogućega i hoćemo li dio toga čuti na nedjeljnom koncertu?
Objasniću to kroz jedno delo koje me inspiriralo za taj koncept, a radi se Freeman etidama Johna Cagea. On je to delo komponovao koristeći operacije slučajem i toliko je detalja unosio u ta dela da je Paul Zukofsky, violinist za kojeg su bile komponovane, rekao da je s etidom br. 18 definitivno postalo nemoguće da je čovek odsvira. Nekih deset godina kasnije, violinst Irvine Arditti uzima ta dela i pristupa im s tim vremenskim odmakom, ali i iskustvom vremenskog odmaka, te pokazuje da je ipak moguće da ih se odsvira. Dakle, one su u prvom momentu bile označene kao nemoguće, ali taj momenat u vremenu i prostoru nije imao dovoljno informacija da se one izvedu. Arditti je sa vremenskim odmakom i drugom vrstom pristupa delu pronašao način na koji jesu bile moguće, što govori o tome da ta dva pojma, temporalnost i nemogućnost nisu deljivi i da je bitan taj momenat razmišljanja o vremenu, ne samo kao o jednoj putanji koja ide u napred, nego o slojevima koje ima u sebi. Kažemo da su stvari samo privremeno nemoguće.
U doktoratu sam izbegla koristiti dela koja se bave istom vrstom teškoće, a pritom ne mislim samo na tehničke poteškoće, već sam gledala da dela dolaze iz različitih estetskih pristupa i da ta nemogućnost dolazi iz različitih aspekata suvremene glazbe. S obzirom na opsežnost i različitost repertoara i samih mojih ideja oko pristupa temi, jako sam zahvalna da sam imala priliku da svoj doktorat radim baš na CeReNeM-u. Kroz ceo proces istraživanja i artikulacije tih ideja bila sam okružena zajednicom znatiželjnih ljudi-umetnika-istraživača, a naročito mojim mentorskim timom kojeg su činili Philip Thomas, Aaron Cassidy i Mary Bellamy.
Ovaj koncept mi je još uvek ideja vodilja, ali na koncertu ću izvesti dela estetski različita od onih koja su bila u fokusu do sada, ali koja konceptualno pripadaju toj vrsti traganja.
Koncert je naslovljen Interrupted. Continued. Kako interpretiraš tematski koncept prekinutih veza, poistovjećuješ li se s njime?
Pronašla sam se u kontekstu prekinutih veza. Sve o čemu smo pričale, i moje obrazovanje i moj doktorat i sve te teme koje možda nećemo stignuti da dotaknemo na neki način su deo tog performansa. Odatle dolazi i taj naslov Interrupted. Continued. Ima tu nekih prekinutih veza. Postoji prekid između mesta gde sam rođena i gde sada živim, to je geografski displacement. Postoji prekid između povijesnog violinskog repertoara i glazbe koju izvodim sada. Ja nisam namerno išla raditi prekid, jednostavno je to bila putanja kojom sam tražila što je to nešto što mene interesuje i zato je interrupted-continued.
Multimedija se danas često susreće u suvremenoj glazbi, nekad kao integralni dio zvukovne palete, ali ponekad se doživljava kao samo jedan dodatak. S obzirom na to da važno mjesto zauzima i u tvojim skladbama, zanima me kako sagledavaš uporabu multimedije u svojim, ali i tuđim skladbama?
Uvek pomislim kako li je bilo kompozitorima u historiji kada bi uveli nešto novo? Na primer Helmut Lachenmann koji je u svojim delima Pression ili Toccatina koristio šaraf gudala ili prejak pritisak na žice da bi dobio sasvim novi zvuk instrumenta. Umetniku treba biti dozvoljeno da ako postoji neki dio vokabulara koji može da doda u svoj jezik, da svoju ideju pred publiku iznese najbolje što može. Nema razloga zašto ne bismo tehnologiju koju imamo na raspolaganju iskoristili kao umetnička sredstva. Ja ne mislim da mora da se koriste senzori, videa i elektronika. Dapače, glazba može biti i samo akustična, kao jedna skladba Daria Buccine kojom sam se bavila u doktoratu. Kod korištenja multimedije bitno je da je koncept i delo osmišljeno na način da sva sredstva funkcioniraju potpuno logično i rade jednu cjelinu koja bi bila nepotpuna da se neki segment izostavi.
Jacques Rancière ima jedan koncept koji meni zvuči jako primamljivo, a to je indisciplinarnost; dakle različito od interdisciplinarnosti. Distinkcija je ta što interdisciplinarno stvara barijeru između disciplina, dok indisciplinarno ima druge discipline u sebi i samo je pitanje što će više izaći u kojem momentu i na koji način se mi kao umetnici i izvođači u tom momentu izražavamo i puštamo to delo da izraste.
Na koncertu ćeš praizvesti svoje dvije skladbe Conversations with my past self i Conversations with my future self za izvođača s Morseovim tipkalom, elektronikom i videom. Možeš li nam reći nešto više o konceptu i čime je bio inspiriran?
I tu sam se pronašla s temom prekinutih veza. U ovom slučaju sam već znala da je tema prekinute veze – što su meni sve momenti prekida. Te kompozicije sam radila upravo za ovaj nastup, a deo su serije radova Reading poetry gde me jako interesuje tišina, kako bi bilo kad bi tišina mogla da priča sa nama. U skladbama se kroz Morseov kod neki od parametara pretvara u ritam, ali i manipuliše druge parametre. Nekad je to zvučni element, a nekad koristim tekstove poezije koja me inspiriše. Tu postoje prekidi koji se učitavaju kao novi sloj Morsea, a algoritam čita te tišine i pretvara ih u tekst. Ponekad se trudim da kontrolišem što će izaći kao tekst, a nekad pustim da izađe prilično nasumično i bez smisla.
I druga dela na programu imaju poveznice s tematikom festivala. Svako od tih dela koje sam izabrala doprinosi neki sveži pristup, neki eksperiment. Dovoljno su bliska da mogu da funkcionišu zajedno, ali su i dovoljno različita da neće biti monotono; ima tu različitih estetskih momenata. Dela Johannesa Kreidlera i Sama Perkina nastala tokom covida i na svoj način se pitaju što znači biti umetnik u vreme kada su se brojne veze prekinule, između ostalog veza umetnika i publike. Solomiya Moroz je kanadska umetnica ukrajinskog podretla. U svom delu ona koristi arhvske materijale ukrajinskih emigranata u Kanadi i to je opet taj moment prekida. Miika Hyytiäinen u svom delu postavlja pitanje što bi bilo kad bi violinista morao da nastupa, a da ne može da vežba svoje delo. Na svakoj izvedbi dobijem novi dvokanalni video u kojem sam konstantno bombardovana brzim izmjenama različitih inputa na koja prosto moraš pustiti telo da reaguje. Tu se nađu kolaži različitih repertoarnih dela, a ponekad čak i gifova, a to su sve upute meni za izvođenje.
Uz izvođačku djelatnost baviš se i edukacijom u sklopu istraživačko-pedagoškog kolektiva People Coming from NowHere. Kako doživljavaš ulogu glazbene edukatorice i što želiš potaknuti u mladim glazbenicima? S obzirom da ćeš dan prije koncerta održati masterclass na Muzičkoj akademiji, možda bi nam mogla dati jedan sneak peak radionice.
Cilj mi je napraviti jednu selekciju koja će pokazati multiverzum savremenog repertoara, sa ili bez elektronike i preparacije instrumenta. Mislim da je važno inspirisati mlade umetnike da budu otvorenog uma, da se bave svojim istraživanjima, upoznaju novi repertoar i da se ne ustručavaju stvarati zajednicu s kompozitorima i drugim izvođačima. Mislim da je bitno da budemo malo hrabriji u tome što radimo, da radimo na iskustvu izvođenja pa čak i neformalnog, ispred svojih kolega, jer to iskustvo izvođenja ti omogućuje da napreduješ. S druge strane važno je da prihvatimo da će nekad stvari biti jednostavno promašene. Nešto neće kliknuti u samoj skladbi ili u izvedbi i biće totalni promašaj, što je potpuno ljudski. Nove situacije i iskustva izvlače iz nas nenormalno mnogo potencijala i to treba iskoristiti i truditi se davati sve od sebe, biti iskren prema sebi, prema muzici, ali i publici.
ObjavljenoObjavljeno
