Blic Piše: Matija Mrakovčić
Baza podataka nezavisne umetnosti sa Balkana / Balkan Independent Art Database (BIAD) javnosti se predstavila krajem prosinca 2014. u Beogradu, kada su organizirali sajam nezavisne tiskane produkcije pod nazivom Nevidljiva kultura u biblioteci Branka Miljkovića, u suradnji s Asocijacijom Nezavisna kulturna scena Srbije. S Bobom Mirjanom Stojadinović razgovarali smo o pokretanju Baze, stanju nezavisne kulturne scene u Srbiji i potrebi dokumentiranja i arhiviranja nezavisnih kulturnih praksi.
“Znate onaj osećaj kada ste svesni da scena kojoj pripadate kod kuće nije velika, ali nije ni mala, da ona produkuje nešto što nigde drugde niste videli, a da gotovo niko za nju ne zna? Odete negde u bivšu Zapadnu Evropu i vidite izložbu o panku sa početka osamdesetih u Poljskoj u nekoj galerijici i pomislite – ovakve prakse su dragocene! A s druge strane, intelektualci u manjem bivše-zapadno-nemačkom gradu vas ubeđuju kako je Jugoslavija bila iza gvozdene zavese do kraja osamdesetih, i pitaju vas šta se danas dešava kod vas na sceni i vi vidite da je to kurtoazno pitanje… U međuprostoru svih tih nesporazuma nastala je ideja o Bazi podataka nezavisne kulturne produkcije sa Balkana”, objašnjava Stojadinović.
Baza ima četiri osnovna odjeljka – informacije o pojedincima, organizacijama, projektima te biblioteku. Na bazi se radi organski, a sve informacije su dobrodošle. Ideja je da prve dvije godine Baza funkcionira tako što sve informacije unosi organizacijski tim, a potom se nadaju da će početi funkcionirati samostalno. “Dok nas svakodnevica ubeđuje u vrednost bezvrednih stvari, nešto istrajava negde na periferiji svesti, a geopolitički bi se moglo reći i na periferiji Evrope. Eto, BIAD želi da se pozabavi tim vrednostima koje su negirane, a opstale su, vrednostima koje su nekonvencionalne, koje su ostavile trag i koje odražavaju mnoge fenomene u društvu, pa čak bi se moglo reći i da anticipaju nešto što ćemo tek videti šta je”, kaže Stojadinović o ideji Baze.
Primjeri institucionalnog dokumentiranja nezavisne kulture nisu poznati u regiji, a Stojadinović kao primjere sličnih inicijativa spominje Abecedu nezavisne kulture, Monoskop, češku online televiziju Artycok, bazu Centra za dokumentiranje nezavisne kulture, Remontovu bazu podataka srpske suvremene umjetnosti, portal nagrade Mangelos te bazu podataka austrijskog KulturKontakta koja više nije dostupna: “Još uvek mi je teško da shvatim pozadinu političkih odluka na primeru iskustva KulturKontakta Austrija u direktnim profesionalnim kontaktima, velikoj biblioteci, pa čak i on-lajn bazi podataka o uglavnom nezavisnoj kulturnoj sceni Jugoistočne Evrope, koji su građeni dvadeset godina, da bi bili otuđeni bukvalno u roku od godinu dana – direktorka odseka je penzionisana, biblioteka donirana negde nekome u Beču, baza podataka izbrisana, a profil institucije se preorijentisao na ‘ceo svet’. U ovakvim odlukama može da se čita i savremena Evropska kulturna politika”.
Arhiviranje je dug proces, dok je kultura trajan proces. I jedno i drugo je krhko, teško se grade, a veoma ih je lako uništiti. Krajem prosinca BIAD je organizirao sajam nezavisne tiskane produkcije: “Iako je u proteklih 25 godina toliko programa izvedeno, formirane su nezavisne institucije, kulturna produkcija ne staje, čak deluje i da se poslednjih godina intenzivira uprkos sve više somnabulnim okolnostima, a još uvek u javnoj sferi ta visoko profesionalna kulturna produkcija ima status amaterskog i marginalnog. Za ljude koji su neposredno uključeni u krug produkcije nezavisne kulture mnoge stvari se podrazumevaju (iako bi se reklo da različiti ljudi različite stvari podrazumevaju), ali čim iskoračite van svog kruga, van svog grada i posebno van zemlje, shvatate da nezavisna produkcija zapravo nigde ne stoji”, odgovara Stojadinović na pitanje o tome koliko je nezavisna kultura vidljiva u javnom prostoru, medijima i među današnjim konzumentima kulture.
“Proizilazeći iz mnogo različitih potreba i uticaja, civilno društvo je od početka devedesetih iznedrilo scenu savremene kulture koja je išla na sopstveni pogon za onim što je smatrala važnim – ne toliko protiv (države), koliko za – stvaralaštvo, inovativnost i suštinsku/filozofsku nezavisnost, građenje sopstvenih kriterijuma, gajenje starih i neprekidno ustanovljavanje novih međunarodnih kontakata”. Sva ta kultura, ističe Stojadinović, raslojena u vremenu i prostoru, “toliko je neverovatno bogata, pa čak i visoko specifična u kontekstu evropske kulture, da bismo bili potpuno ludi da to sve zaboravimo da zapamtimo”.
Baza podataka nezavisne umetnosti sa Balkana dostupna je ovdje, a otvorena je za sve vaše doprinose.
ObjavljenoObjavljeno
