Kritika Vazdušne akrobacije uvek gledam čitavim telom. Grče mi se mišići, nokte zabadam u zanoktice, skupljam prste na nogama. Ne dišem. Ne trepćem. Pretpostavljam da moja podsvest na taj način pokušava da “pomogne” akrobatkinji, da je “uhvati”, da pažnjom umanji rizik. Često osećam da nisam jedina koja u publici sedi sa ovakvim senzacijama, jer zaista postoje one cirkuske predstave u kojima se napetost u vazduhu može rezati nožem.
Za sve nabrojano zaslužni su telesno koprisustvo i autopoetička povratna sprega – elementarni principi svih izvedbi koje počivaju na međuzavisnosti izvođača i publike. Naime, gledaoci nisu samo pasivni posmatrači dešavanja na sceni, već oni širokim spektrom najrazličitijih radnji, reakcija i ponašanja aktivno utiču na kreiranje performansa. Dešava se višeslojna energetska, čulna i duhovna razmena, te formira specifična, najčešće privremena zajednica svih ljudi koji se nalaze u prostoru izvođenja.
Korelacija aktera i publike posebno je intenzivna u participatornim izvedbama, u koje spada i cirkuska predstava InThisTogether kolektiva One Two Many iz Budimpešte. Reč je ovogodišnjoj produkciji koju sam nedavno gledala na festivalu suvremenog plesa i cirkusa Periskop u Rijeci. Na sajtu i društvenim mrežama objavljeno je da se realizacija predstave oslanja na aktivno učešće publike, međutim, ogromna Exportdrvo hala kao izvedbeni prostor nije odavala takav utisak, barem ne na prvi pogled. Naime, podela između scene i gledališta bila je nedvosmislena, pa je tek nakon kratkog početnog govora izvođača postalo jasno šta se tačno očekuje od nas koji sedimo u auditorijumu. U klasičnom master of ceremony maniru objašnjeno je da će svako od prisutnih iskusiti poverenje, fokus, radost, te odgovornost i rizik. Posebno je naglašeno pak, da će jedanaestoro ljudi iz publike – isključivo oni koji to žele, biti u prilici da u predstavi učestvuju direktno.
Bila je ovo prva od brojnih odluka koje su pratioci Periskopa morali da donesu te oktobarske večeri. Oni koji su rešili da manje ili više stidljivo pristupe sceni, najpre su bili suočeni sa prilično neočekivanim ispunjavanjem upitnika. Izvođači su čitali iskaze poput ”Teško mi je da kažem ne.”; “Lako verujem ljudima.”; “Plašim se mraka.” ili “Većina ljudi će vratiti novčanik koji pronađe na ulici.”. Zamračeni prostor hale garantovao je diskreciju, dok su ispitanici svoje potvrdne i odrične odgovore na pitanja iz neobičnog testa ličnosti markirali uključivanjem i isključivanjem ručnih lampica. Priznajem da sam za to vreme više osluškivala svoje stavove i osećanja na date teme, nego što sam pratila događanja na sceni. Ovaj segment predstave ponudio je, osim umirujućeg vizualnog utiska, i jasnu potvrdu da smo deo specifičnog, unapred najavljenog eksperimenta.
Ispostaviće se uskoro da su sva postavljena pitanja korelirala sa predstojećim cirkuskim sekvencama. Nizale su se koreografirane partnerske i vazdušne akrobatske numere tokom kojih je, nekad u manjoj, a nekad u većoj meri, odgovornost za kreiranje izvedbe prepuštana scenski aktivnoj publici. Ta saradnja ličila je najpre na bezbrižnu igru, kao na primer tokom zabavne scene u kojoj su ljudi na zatamnjenoj pozornici imali zadatak da lampicama prate kretanja izvođača, poput živih pokretnih reflektora.
Međutim, kako je tok predstave odmicao, cirkuski umetnici su se u sve većoj meri oslanjali na delovanje “jedanaestorke”. Oni su fizički pridržavali izvođače u vazduhu, na licu mesta određivali broj ponavljanja određenih zahtevnih i rizičnih akrobatskih sekvenci, te bili direktno odgovorni za njihovu bezbednost. Na početku teksta pomenuto energetsko i misaono “hvatanje” akrobate, koje često osećam u sebi tokom cirkuskih izvedbi, u predstavi InThisTogether postepeno je mutiralo u pomalo zastrašujuću realnost. Kontrola rizika je bukvalno počivala na odlukama i na telima jedanaestoro ljudi iz publike. Povrh svega, njihovo čulo vida je na inicijativu izvođača, a kako bi situacija bila još zaoštrenija, neretko bilo blokirano povezom. Upravo tada smo i mi u stolicama emitovali najvišu moguću gustinu tenzije, verovatno ukrojenu uz potrebu da makar na energetskom planu, simbolično, doprinesemo sigurnosti ljudi koji rizikuju. Prisećala sam se u tim trenucima onog upitnika s početka, svojih i tuđih odgovora na pitanja vezana za potrebu za kontrolom ili poverenjem. Koliko verujemo zajednicama kojima pripadamo?
Generalno posmatrano, čitava predstava je u dramaturškom smislu oblikovana vrlo rudimentarno, kao lanac akrobatskih skečeva. Ovo je fragmentarnost koja ne pretenduje na visoke estetske domete, već je akcenat na transparentnom verbalnom i delatnom problematizovanju nekih ključnih pitanja cirkuske umetnosti: odgovornost, zajednica, rizik, poverenje. One Two Many kolektiv kroz predstavu-eksperiment velikodušno uvodi auditorijum u svoju realnost, ukidajući sa prostora aeraliste bilo kakvu oznaku ekskluzivnosti. Istini za volju, bilo je jasno da je “jedanaestorki” na sceni vrlo blizak cirkuski kontekst, te da oni predstavljaju emancipovane saradnike na kreiranju izvedbe. Možda je to razlog što su ovi ljudi, dakle publika Periskopa, bili prilično obzirni i srazmerno nežni prema akrobatama, baš kao prema članovima sopstvene zajednice.
U ovom trenutku drastičnog skoka desnog populizma, dok polako gubimo veru u etos solidarnosti, i dok širom sveta rastu novi sukobi i prete nove granice, predstava InThisTogether, kao inscenirani društveni eksperiment, podsetila nas je da ipak ima razloga za nadu. Poziva nas da se osvrnemo na sve naše međuzvisnosti i u sebi aktiviramo pitanje o odgovornosti na raznim planovima života koje zajednički kreiramo.
Tekst je nastao u sklopu programa rezidencija za kritičarke koji u 2024. godini provodi Nacionalna cirkuska platforma, prva suradnička programska platforma u Hrvatskoj koja okuplja organizacije posvećene razvoju i promicanju suvremenog cirkusa.
ObjavljenoObjavljeno
