Intervju Početkom travnja niz međunarodnih organizacija istaknuo je zabrinutost zbog sigurnosti novinara_ki pri izvještavanju o aktualnim zbivanjima u Srbiji. Val prosvjeda koji je potaknut padom nadstrešnice u Novom Sadu 1. studenog 2024. izazvao je medijsku pozornost u regiji i šire, te otvorio prostor za destabilizaciju političke prevlasti predsjednika Aleksandra Vučića. Usporedno s time, ojačao je sustavni pritisak na rad medijskih radnika_ca kroz različite oblike prijetnji, a egzistencijalna ugroza postala je dio terenske svakodnevice. Recentni primjeri izrazito brutalnih napada na mlade novinare tijekom izvještavanja o lokalnim izborima u Srbiji 29. ožujka odjeknuli su diljem regije, a tim povodom nekoliko dana kasnije organiziran je skup podrške u Beogradu.
S Marijom Babić, pravnicom strukovne udruge Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), razgovarali smo o preprekama s kojima se medijski_e radnici_e suočavaju pri izvještavanju, strukturnim nasiljem i sigurnosnim uvjetima, te mehanizmima zaštite.
Radiš kao pravnica Nezavisnog udruženja novinara Srbije – možeš li nam za početak predstaviti svoj rad? O kakvoj je organizaciji riječ i s kojim ciljem je pokrenuta?
Nezavisno udruženje novinara Srbije je strukovno udruženje koje se bavi bezbednošću profesionalnih prava novinara. Imamo bazu podataka o napadima na novinare i medijske delatnike od 2008. godine, tako da možemo da pratimo trendove situaciju iz godine u godinu. Pored toga, radimo i mnoge druge stvari, poput zagovaranja i rada na određenim promenama medijskih zakona i politika vezanih uz slobodu medija i slobodu izražavanja.
Takođe, jedno od naših glavnih zaduženja jeste pružanje pravne podrške medijima i novinarima. Dajemo im određenu vrstu saveta kada su u pitanju radna prava. To nije primarna svrha našeg profesionalnog udruženja, ali u nedostatku jačeg sindikata bavimo se i tim pitanjima. Pod time mislim na svakodnevno davanje pravnih saveta i na pravna zastupanja preko advokatskih kancelarija. S advokatima sarađujemo kada su u pitanju redovni postupci i SLAPP tužbe, koje su trenutno jako česte i sve više ih ima.
Osim toga, izdajemo godišnje indikatore o nivou slobode medija u okviru Safe Journalists mreže, koje obuhvata regionalna udruženja iz Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Kosova i sindikat iz Crne Gore. U sklopu mreže imamo zajedničku bazu u kojoj beležimo sve napade i pretnje na regionalnom nivou. Od 2020. godine radimo i na Indeksu bezbednosti novinara, koji regionalno pratimo i beležimo trendove.
I u kakvoj je poziciji Srbija u odnosu na ostale zemlje?
Srbija je uvek bila na negde najnižem mestu, ali mislim da će apsolutno, kada je u pitanju prethodna godina, biti na dnu. Problem bezbednosti novinara kod nas postoji jako dugo, ali ono s čime se susrećemo u poslednjih godinu i po dana jeste potpuni pad u slobodi medija i rast broja napada s kojima se novinari generalno susreću.
Od pada nadstrešnice u Novom Sadu, situacija u Srbiji je buknula, a kao i inače kada dolazi do nekih promena u društvu na meti se nađu medijski radnici. Kada su krenuli protesti širom Srbije, malo nakon pada nadstrešnice, došlo je do naglog porasta broja napada na novinare, pretnji i drugih načina ometanja i pritisaka koji se vrše na novinare u Srbiji.
Od 2017. učestvujemo u radnoj grupi za bezbednost novinara u kojoj se nalazi šest novinarskih i medijskih udruženja u Srbiji, Vrhovno javno tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova i OEBS, Misija OEBS-a u Srbiji. Nakon što smo osnovali radnu grupu, imali smo dosta problema, no kada posmatram taj period i probleme koje smo tada imali, to ne može da se uporedi s današnjom situacijom. Za tih devet godina smo napravili male korake u kontekstu razumevanja policije za novinarski posao. Međutim, kada je došlo do protesta i kada je policija trebala da pokaže razumevanje prema novinarskoj profesiji – sve je palo u vodu.
Od marta prošle godine krenulo je potpuno posrnuće svih prava novinara. U kontekstu protesta, imali smo situacije da policija ne reaguje kada je novinar napadnut. Oni se nađu na licu mesta i ignorišu zahtev ili ne žele da prime prijavu, nego upućuju novinare da idu u policijske stanice. Od marta do kraja decembra 2025. godine zabeležili smo 77 takvih slučajeva, među kojima su nereagovanja policije, neosnovana privođenja, ali i napadi od strane policije. Došli smo u situaciju da je policija jedan od glavnih napadača na novinare, pre svega kada su u pitanju protesti, jer u tim trenucima dolaze najviše u međusobni kontakt. Zbog toga smo zamrzli naš status u radnoj grupi – videli smo da nema svrhe da sedimo s predstavnicima policije za istim stolom dok oni biju novinare.
S druge strane, tužilaštvo takođe vodi svoje evidencije napada na novinare. Prema njihovim podacima, od 140 zabeleženih slučajeva u 2025. godini postoje samo tri osuđujuće presude, a u 2024. od 65 prijavljenih slučajeva jedna osuđujuća presuda. Ja se često šalim da su te osuđujuće presude na nivou statističke greške, ali ta nekažnjivost jeste jedan od glavnih razloga zašto svako može na ulici da napadne novinare, jer zna da neće odgovarati za to.
Takođe, treba spomenuti da u poslednjih godinu i po dana javnost, novinari i građani često otkriju identitet napadača pre policije i tužilaštva. Imali smo mnogo takvih situacija da je napadač snimljen u javnosti, pronađen, otkrije mu se identitet, a u statusu predmeta i dalje stoji da je počinilac “nepoznat”. I tek onda kada se o napadačima sve otkrije i izađe u javnost, te ne mogu ništa drugo da urade, tužilaštvo pokrene postupak.
Možeš li izdvojiti još neke vidove zastrašivanja koja su aktualna?
Ono šta moram da istaknem su fizički napadi, jer oni najviše ugrožavaju bezbednost, ali i pretnje, pre svega putem društvenih mreža, koje su učestale već godinama. Kod nas je uspostavljen specifičan sistem koji počinje određenom vrstom targetiranja pojedinih novinara od strane javnih funkcionera na visokim pozicijama, kao što su predsednik Republike, ministri ili predsednica parlamenta. Targetiranje se zatim spušta na nivo provladinih tabloida koji nastavljaju s istom kampanjom kroz medije i nacionalnu televiziju, što je posebno zabrinjavajuće. Tek onda dolazimo do toga da novinarima velik broj ozbiljnih pretnji smrću upućuju građani putem društvenih mreža. I tu pre svega mislim na targetiranje nezavisnih medija – javni funkcioneri ne targetiraju, naravno, Informer, AVO, Pink i slične medije.
Kad govorimo o statistikama, tko je najpodložniji targetiranju i napadima?
Trenutno se sve granice prelaze i podjednako se napadaju novinari i novinarke. Od pomenutih 77 slučajeva koje smo zabeležili, u kojima je policija napadala medijske radnike i nije reagovala, izbrojala sam da među njima trećinu čine novinarke. To je dosta zabrinjavajući podatak, imajući u vidu da većina od tih 77 slučajeva jesu upravo napadi od strane policije, a ne nereagovanje ili privođenje.
Osim toga, zapazili smo da su lokalni mediji posebno izloženi. U maloj sredini je otežavajući faktor da pišete o ljudima na kritički način jer se svi međusobno poznaju i pritisci dolaze sa svih strana. Proteklu godinu i po dana, imali smo dosta slučajeva kada lokalni novinari nisu hteli da prijave napade iz straha, ali ne samo zbog nepoverenja u institucije, nego straha da će trpeti određene posledice zbog toga što su prijavili napade pa bi odustali. I onda ulazite u začarani krug gde novinari neće da prijavljaju slučajeve, a nama iz institucija govore da ne mogu ništa da urade bez prijave. Čini mi se da zbog toga do samocenzure više dolazi kod lokalnih, nego nacionalnih medija. Iako su možda, statistički gledano, izloženiji i targetiraniji novinari iz nacionalnih medija, kod njih to jače odjekne, nego kada se dogodi nekome lokalno.
Zato NUNS pokušava poslednjih nekoliko godina da bude na terenu, da češće idemo tamo, pričamo s novinarima i ohrabrujemo ih. Ohrabrujemo ih da prijavljuju, ali s druge strane ih potpuno razumemo, ako to ne žele. Mi uvek uradimo onako kako novinar smatra da treba i nikad ne insistiramo na prijavljivanju ukoliko osoba to zaista ne želi.
Kako sve ovo što si spomenula utječe na mlade novinare_ke i studente_ice koji_e se žele baviti novinarstvom na profesionalan i kritički način?
U ovom mraku koji nas je zadesio u poslednjih godinu i po dana, moram da istaknem doprinos mladih novinara, studenata i reportera. Ova situacija je ohrabrila dosta mladih ljudi da počnu da izveštavaju. Oni su krenuli sa izveštavanjem oko protesta, ali neki od njih su nastavili i dalje raditi u polju novinarstva, a u sklopu NUNS-a organizovali smo neformalne sastanke i radionice s mladim novinarima.
Doprinos mladih fotoreportera tokom protesta je bio ogroman jer su zabeležili stvari koje mediji nisu uspeli, a u javnom interesu su. Oni možda istupaju više nego što bi trebalo zbog bezbednosti i na tome pokušavamo da radimo s njima i da im pokažemo da bezbednost mora da im bude na prvom mestu. No jedna od retkih pozitivnih stvari koja je izašla iz ovih godinu i po dana protesta su sjajni mladi ljudi. Oni su nas održali usred opterećenja i pritisaka, koji su za neke rezultirali i preseljenjem. Na primjer Marko Vidojković je otišao da živi u inostranstvu kada je bio meta jako ozbiljnih napada, zahvaljujući zaštiti međunarodnih organizacija. Po istom principu ponuđene su relokacije drugim novinarima i novinarkama, ali drugi su želeli da ostanu ovde i bore se usprkos ozbiljnim pretnjama smrću.
Neke od prijetnji fizičkim nasiljem ostvarile su se tijekom lokalnih izbora, a povodom toga organiziran je i prosvjed medijskih radnika i radnica. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Skup podrške ispred Predsedništva Srbije je nastao kao posledica lokalnih izbora koje smo imali u deset gradova i opština u nedelju, 29. marta. Imajući u vidu prethodne lokalne izbore, kada su novinari napadnuti, u NUNS-u i drugim medijskim i novinarskim udruženjima dogovorili smo da se organizujemo i na taj dan imamo ljude na terenu. To su lokalni izbori na koje 90% Srbije inače ne bi obraćalo pažnju, ali situacija je trenutno toliko ozbiljna da je bilo potrebno angažovati ispomoć za deset gradova i opština u Srbiji kako bi se bavili nečim što u normalnoj situaciji ne bi bilo toliko primetljivo. O tome bi se pričalo na lokalnom, ne na nacionalnom nivou.
Imali smo jako ozbiljnih situacija. Lično sam bila baš uplašena za stanje pojedinih novinara i to, nažalost, jako mladih novinara koji su izveštavali. Bor i Bajina Bašta su po tom pitanju bili najkritičnija mesta. U drugim gradovima je bilo ometenja i generalno loša situacija, ali novinari nisu nastradali kao što su ova dva grada.
U Bajinoj Bašti su Darka Gligorijevića, mladog novinara i studenta, fizički udarali pesnicama, pokušali da mu otmu telefon, i poprskan je sprejem zbog čega nije mogao ni da gleda. Tom prilikom, s njim je bila još jedna novinarka Ivana Marsenić, fotoreporterka, koja je zabeležila napad. Zbog toga su joj nepoznate osobe oduzele kameru i do dan-danas ga nije pronašla. Napadač nije bacio fotoaparat, niti ga slomio, samo je pobegao s njim. No, najozbiljnije je bilo u Boru, gdje su napadnuti novinari Revolta, Lazar Dinić i Ivan Bjelić. Nakon što su njih dvojica otišli da izveštavaju u malo mjesto pored Bora s fotoreporterkom Zoricom Popović gdje ih je napala grupa ljudi. Obojica su zadobila teške povrede, a mi tvrdimo da povrede koje su nanete i način na koji je napadnut Lazar Dinić može da se kvalifikuje i kao pokušaj ubistva.
Uoči izbora smo se pripremali na sporne situacije, ali nije nam palo na pamet da može biti ovako. Prebijenje na ulicama, tuče, stvarno je bilo neverovatno.
Možeš li nam reći nešto više o tome postoji li jedinstvo medijskih radnika_ca kad je u pitanju sigurnost, te kako režimski novinari ili mediji prate prosvjede?
U Srbiji po tom pitanju postoje dve potpuno različite strane. Razlika je neverovatna, nema podrške ‘s druge strane’ kad je u pitanju bezbednost. Imamo veliki broj tabloida i provladinih medija, a vrlo malo nezavisnih. Radi se o neravnopravnoj situaciji i sad pred lokalne izbore, Informer i slični izdavači počeli su osnivaju nove medije ili ih kupuju. Njihova retorika je da postoje napadi i na provladine medije, što nije sporno, ali su u velikom broju slučajeva ti napadi isprovocirani ili posledica targetiranja i pretnji. Međutim, kada su u pitanju napadi na nezavisne medije, tu ne postoji nikakva podrška javnih funkcionera.
U ovoj godini iščekujete parlamentarne i predsjedničke izbore, a s obzirom na dosadašnje napade na novinare i prosvjednike, u kojoj se mjeri može govoriti o mehanizmima zaštite na koje se možete osloniti?
Ne vidim da će se situacija poboljšavati u narednom periodu i ako se ovo odvilo na lokalnom nivou u deset gradova i opština, ne znam šta možemo očekivati na nacionalnom nivou. Takođe, zavisi od trenutka kada Vučić raspiše izbore. On je trenutno svuda, na svakoj listi SNS-a i cele koalicije koji su u svim gradovima osvojili većinu glasova, no podrška opada. To je vidljivo iz slabijih rezultata usprkos svim nepravilnostima koje su zabeležene uoči izbora poput naglih promena adresa kako bi se skupio veći broj glasača ili duplih biračkih lista. U nekim gradovima i opštinama su jedva pobedili. Taj sistem koji je Vučić uspostavio polako se raspada i zbog toga mu ne odgovara da raspiše izbore prije nego što će zakonski morati, verujem da će to biti tek 2027.
Ne znam kako ćemo se organizovati kad dođu izbori na nacionalnom nivou i to me plaši s obzirom na to da smo u ovoj situaciji doživjeli kolaps. Van svake pameti je da se za izbore pripremamo kao za ratno stanje. Imam osjećaj da predstavnici međunarodnih organizacija ne mogu da shvate kakva je i koliko loša situacija u Srbiji.
Na koji način regionalna i/ili međunarodna zajednica može podržati rad novinara u Srbiji?
Čini mi se da je najvažnija solidarnost i vidljivost, jer doći će do trenutka kada će novinari moći nekako ‘naplatiti’ što su prošli i da će neko preuzeti odgovornost. Zato im i govorimo da prijavljuju slučajeve. Nemam iluzije da će to odmah nešto rešiti, ali mora da ostane zabeleženo i vidljivo. Mora da se priča o tome, mora da se piše o tome, jer je javnost naše najjače, a možda i jedino oružje koje trenutno imamo u ovoj borbi.
ObjavljenoObjavljeno
