Intervju Razgovarala: Darija Žilić
Saša Ilić je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Većinu svojih tekstova objavio je u časopisu Reč. Do sada je objavio koautorsku knjigu Odisej (1998), knjigu priča Predosećanje građanskog rata (2000) i roman Berlinsko okno (2005). Priredio je zajedničku knjigu mladih pripovjedača Pseći vek (2000) i zbornik tekstova Kako čitati (2005). Radi u Narodnoj biblioteci Srbije. Jedan je od pokretača i urednika podlistka Beton (Danas) te autor izdavačke kuće Fabrika knjiga.
KP: Počeci Betona vežu se uz tvoj tekst u kojem pišeš o knjizi Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš. Naime, analiza je to u kojoj kritički seciraš tu svojevrsnu optužnicu protiv Kiša. Za čitatelje treba istaknuti kako je dotični Vasović želio razobličiti Kiša kao plagijatora, kao pisca koji ne poznaje svoj materinji jezik i koji se ruga pravoslavlju. Osim toga, u toj je knjizi zamjetan i antisemitizam, jer se Kiševi uspjesi u Parizu, predvidljvio vežu uz tzv. “jevrejski lobi”. Tvoj tekst o toj knjizi nije smio biti objavljen niti u jednim novinama, čak niti u onim liberalnijim. Kako to objašnjavaš?
S. I.: Da, ispalo je to zgodno sa tekstom o Vasovićevoj knjizi. Neki časopisi su me oberučke prihvatali da bi mi sutradan poslali izveštaj sa redkacijskog sastanka, na kome je moj tekst odbijen kao politički (možda bi ispravnije trebalo čitati kao politički nekorektan za njihovo glasilo) a ne književni. S druge strane, Vasovićev pamflet je prihvaćen kao čisto teorijska rasprava o metaforama i lepom u umetnosti. U istom tom časopisu, gde sam najpre prihvaćen pa odbijen, u narednom broju se pojavio veliki intervju sa samim Vasovićem koji se žalio na to da se našao na meti demokratskih cenzora. S druge strane, liberalnija elita nije želela da otvara pandorinu kutiju starih rasprava koje je vodio sam Kiš sa ultra nacionalistima, sakrivenim iza paravana estetike. Samo tako mogu da razumem odbijanje mog teksta u tim medijima. Zavera ćutanja odavno je odnela prevagu u Srbiji, pa se tako ćuti o svemu, o zločinima, o gluposti koja je postala dominantni model komunikacije, o antivrednosti koja je plasirana kao vrhunska vrednost kako u kulturi tako i u politici. U literaturi, naročito.
KP: Beton je često označavan pogrdnim imenima, a nije manjkalo niti mašte, pa ste od tzv. elitnih intelekutalaca prozivani kao Crveni Khmeri. Tvoje se pak bavljenje literaturom označavalo kao politički korektno, spočitavalo ti se da samo želiš profitirati na račun isticanja krivnje srpske politike. Kakav je danas, nakon tri godine djelovanja, društveni utjecaj Betona?
S. I.: Situacija se nije promenila, samo se, rekao bih, pogoršala. Zapravo od marta 2003., došlo je do rapidnog pogoršavanja stanja u političkoj i kulturnoj klimi Srbije. Nakon atentata na premijera Đinđića došlo je do ponovnog ustoličenja onih struktura koje su se primirile tokom dvogodišnjeg vođenja reformske politike. Danas imamo na sceni ponovno pregrupisavanje “starih i novih” kako je to nekada zvao kritičar Milan Bogdanović. Tu su i inicijative za uspostavljanje nove sabornosti. Beton je nastao iz potrebe da se otvoreno počne raspravljati o vrednostima, odnosno o onome što se na srpskom kulturnom tržištu počelo nuditi nakon pada Miloševića.
Budući da nijedno ministarstvo kulture, pa ni ono prvo nakon 2000. nije učinilo ništa na promeni kulturnog koncepta, Beton se pozabavio stvarima koje bi zapravo trebalo da vode kulturne institucije. Kao prvo, trebalo je otvoreno reći kakvi su oblici ideološkog paktiranja kulture sa minulim dobom zločina i kriminala. A toga na srpskoj sceni ima previše. Moja studijska koleginica je svojevremeno u šali govorila da od književnika ne bi bilo većih mafijaša samo da je veći novac u igri. I bila je u pravu. Zaista, književna scena u Srbiji danas liči na gangove, otprilike kao u filmu Vidimo se u čitulji, Janka Baljka. Glavni akademijski gang sa Ćosićem na čelu i dalje vodi glavne poslove. On kontroliše promet svih glavnih književnih nagrada, te nekoliko izdavačkih kuća koje su poslednjih godina funkcionisale kao poluprivatne ili pak kao kuće sumnjivog backgrounda, kakva je bila Narodna knjiga. Ostali gangovi se vezuju za tobožnje institucije, katedre književnosti, institute, razna udruženja književnika te za tobožnja književna glasila. Mali je broj onih koji rade na srpskoj književnoj sceni a da ne pripadaju toj strogo hijerarhizovanoj strukturi. Ministarstvo kulture, nažalost, još uvek samo servisira pomenute gangove umesto da ih razbije, reformiše scenu i uspostavi nov sistem vrednosti. U svemu tome, Beton deluje katarzično za manji broj ljudi, dok za većinu zaposlenika u kulturi predstavlja mesto koje treba spaliti.
KP: Tvoj roman Berlinsko okno u kojem propituješ ljudske sudbine u totalitarnim sistemima donosi glasove emigranata. Boris Buden je istaknuo kako je emigracija modus egzistencije čiji je materinji jezik moguće zamisliti samo kroz prijevod, ali ne između dva standardna jezika, već između dva poretka – u novom poretku se nacionalna suverenost gubi, a dolazi iskustvo globalizacije. Slažeš li se s tim mišljenjem, je li to ujedno razlog zašto su takvi glasovi subverzivni?
S. I.: Svakako da je tako kao što Buden kaže, ali ja u Berlinskom oknu nisam istraživao samo emigrantske sudbine same po sebi, već me je zanimalo nešto drugo, a to je sećanje na doba zločina kao i ispovesti preživelih. Te dve komponente bile su mi ključne u oblikovanju romana. Pre svega zbog toga što u savremenom javnom diskursu i Srbiji postoji konsenzus da to nismo mi radili već neke paravojne formacije koje s nama nemaju veze. Propitivanja krivice i odgovornosti društva za zločine svedena su na nekoliko kulturnih ostrva, koja su smeštena izvan sistema. Taj diskurs teško dospeva u žižu javnosti i kada dospe nailazi na političku amortizaciju. Sudbine emigranata iz stare Jugoslavije omogućile su mi da pišem o iskustvu drugih u našem neposrednom okruženju, da za trenutak okrenem perspektivu i pogledam kako je to sve izgledalo s druge strane. Slika je ispala prilično strašna. Emigranti u Berlinskom oknu imaju još jednu nevolju, a to je činjenica da zemlja koju su oni napustili više ne postoji, bar ne u onom obliku koji je sačuvala u njihovom sećanju. Oni si zapravo relikti nečega što je uništeno, bilo da se radi o političkom, kulturnom ili jezičkom aspektu. Otuda se crpi i njihova književna, ali ne samo književna subverzija.
KP: Kakav je utjecaj srpskih pisaca u emigraciji?
S. I.: Ovo pitanje razumem kao pokušaj evidentiranja uticaja pisaca emigranata na matične sredine. Mislim da osim nespornog uticaja dela Davida Albaharija na aktuelnu scenu ne možemo govoriti o većem uplivu emigrantskih autora. Njih jednostavno nema, kao Bore Ćosića na primer, ili sami pokušavaju da organizuju nekakav svoj “uvod u drugi život” kao Vidosav Stevanović. Zanimljiv je uticaj dela Mirka Kovača koji je poslednjih godina naišao na lep prijem kod čitalačke publike ali ne i kod instiucionalizovane kritike. S druge strane, postoje i pokušaji promovisanja emigrantske literature kakve su knjige pomenutog Nebojše Vasovića, koji odavno živi u Kanadi. Takve stvari nailaze na lep prijem isključivo kod akademskih krugova. I to je zanimljivo. Mislim da je Lažni car Šćepan Kiš (štampan čak u dva izdanja 2004. i 2005.), kao knjiga jednog emigranta, imao najbolju medijsku podršku. To svakako dosta govori o stanju u kome se društvo i njegove elite nalaze. Isti je slučaj i sa literaturom starog emigranta Milovana Danojlića koji živi u Parizu a od Srbije bi da pravi arkadiju. To se lepo “prima” kod naših akademaca.
KP: Tvoj prozni rukopis odlikuje stilističko umijeće, odnosno lirizam, bavljenje poviješću i suvremenošću, ali ne na neorealistički način. Srđan V. Tešin pišući o srpskoj prozi uočava “želju za rječitom budnošću”, odnosno angažmanom. To se svakako odnosi i na tvoj književni rad. Što se događa s najmlađom generacijom, onom rođenom osamdesetih. Naime, je li i kod njih prisutan angažman, razobličavanje veze književnosti i ideologije ili…?
S. I.: Postoje dve vrste angažmana u literaturi, jedan je politički koji upotrebljava književnost da bi stigao do cilja, tj. politike, i drugi, književni angažman, koji nastoji da građenjem jezičkog umetničkog dela dosegne angažovanu formu. Razlika je velika. Ja se uvek opredeljujem za ovaj drugi. Dakle, delo koje je samo politički angažovano me ne zanima, radije čitam publicistiku, ali angažovana književna forma mi je i te kako bliska. Grobnica za Borisa Davidoviča je sedamdesetih bila takva knjiga, Pitanje Bruna devedesetih, Pijavice, Ludvig, Ministarstvo boli, Leica format, Vita activa, to je literatura koja ne odustaje od svoje literarnosti ali ni od odgovornosti, te izgubljene komponente u vremenu tobožnje tržišne ekonomije. Ne znam koliko je mlađim autorima to bitno, rekao bih sve manje, jer im kultura servirana preko bilborda i reklame po javnom gradskom prevozu sugerišu upravo suprotne stvari: bitna je brza konzumacija i koga je tu više briga za bilo šta drugo. U Srbiji je takođe presudan uticaj struktura o kojima sam ranije govorio, a koje presudno utiču na književni život pa samim tim i na proizvođenje novih autora. Pa ako ste mladi i želite da kročite u ring, dobro ćete razmisliti kojim putem treba krenuti. Starci ne vole subverzije, mladi ne vole čekanje u redu. U stvari, terebalo bi taj lanac ucenjivanja prekinuti jednom za svagda.
KP: Na kraju, Beton već duže surađuje u Hrvatskoj – nekad kroz Feral, Zarez, a sada i kroz zajednički projekt književne kritike sa Booksom. Kako ocjenjuješ taj projekt suradnje mlađih kritičara?
S. I.: Imali smo odličnu saradnju sa Feralom. Nažalost, to je prekinuto državnim atakom na Feral i njegovom potpunom devastacijom. Mislim da je takav kraj Ferala nečuveni događaj na tlu bivše Jugoslavije, događaj posle koga je sve moguće u medijskom prostoru. Ravan je mini nuklearnoj probi posle koje se niko nije pobunio, uplašio, zapitao. Sada možemo mirno da sačekamo trenutak kada će i u Srbiji tajkunizacija medija potpuno izbirsati sve subverzivne glasove i prepustiti nas širokom sajber prostoru, koji ima malo realnog uticaja na tekuća kulturna i politička pitanja. Sada sarađujemo sa Zarezom i Booksom, i ta međusobna čitanja ulivaju nadu da još uvek postoje neke mikro zajednice kojima nije potrebno međusobno prevođenje uprkos tome što nam nacionalne politike to danas nalažu.
Objavljeno
Objavljeno
