Da se sve ne zaboravi

Cinema Komunisto premijerno je prikazan u studenom 2010. u Amsterdamu, u Beogradu je igrao tijekom veljače u moviepleksima, dok je u Hrvatskoj prvi put predstavljen na Pulskom filmskom festivalu u srpnju. Kako autorica kaže, film je u početku zamišljen kao priča o zapuštenom i propadajućem filmskom studiju-gradu Avala na Košutnjaku, no kroz godine istraživanja i probijanja kroz birokraciju, projekt se iskristalizirao u “veliku priču” o sjećanju na bivšu državu i njenu filmsku industriju. Cinema Komunisto prožet je brojnim isječcima iz jugoslavenskih filmova, kombiniranih s intervjuima nekoliko filmskih radnika. Među njima su Bata Živojinović i Veljko Bulajić, kao i osebujni Aleksandar Leka Kostantinović, čovjek koji je bio Titov osobni projekcionist pune 32 godine, a čiji je to jedini intervju u životu. Film, koji je očito plod godina temeljitog istraživanja, ima potencijal za nimalo banalnu komunikaciju s međugeneracijskom i međunarodnom publikom što dokazuju i brojne nagrade poput one za najbolji dokumentarac na Trieste Film Festivalu i FOCAL International za najbolju upotrebu arhivskog materijala u umjetničkoj produkciji, kao i sudjelovanje u konkurenciji prestižnog Tribeca Film Festivala.

KP: Funkcionira li Cinema Komunisto, kao jugoslavenska filmska priča, drukčije od dva glavna post-socijalistička narativa Jugoslavije: kao “zlatnog doba” ili “tamnice naroda”?

M. T.: Pokušala sam da se ne orjentišem ni na jedno ni na drugo i posve isključila iz glave obe argumentacije, pokušavajući da po nekom osećaju, po onome što dobijem iz arhivskih materijala nađem pravi štimung za film. Zbog toga je montaža trajala godinu dana da bi se našao balans i da priča ne bi prevagnula na jednu ili drugu stranu, te se suzdržala od bilokakvog davanja ocjene jer upravo u tome i leži greška. Možda su prijašnje generacije imale odgovornost ili obavezu da zauzimaju stav prema tim stvarima, a mislim da je naša primarna sloboda upravo u tome što ga mi ne moramo zauzimati. Glavno da znamo što je bilo pa nek svatko donosi svoj sud ili neka završi, kako je Bulajić rekao, u magli. Ali mislim da je neophodno da se ne dozvoli da se sve zaboravi.

KP: Kažeš u jednom intervjuu da je Jugoslavija bila “fiktivna država”. U kojem smislu?

M. T.: Nakon svojih istraživanja došla sam do zaključka da je to bila jedna odlično ispričana priča koju su ljudi hteli da žive. Na svim nivoima: na ideji da ujedinjuje sve narode i narodnosti, pa bratstva i jedinstva, radnih akcija kojima mladi grade novu zemlju, zatim plasirana međunarodna ideja nesvrstanosti… fenomenalno upakovana priča. I Tito je uspio u tome da ljudima proda tu priču koja je trajala koliko i on. Čim je nestao autor, nestala je i mogućnost da se živi u toj priči.

KP: Dakle, Tita smatraš glavnim naratorom projekta “druge” Jugoslavije. Koliko je on držao konce kinematografije u rukama, obzirom da mu je bila područje od posebnog, propagandnog interesa? Naprimjer, kada si bila u arhivima i pregledavala Titove bilješke na marginama scenarija, koliko je toga zapravo bilo?

M. T.: Toga ima dosta. Zapanjila sam se. Kad sam počela raditi film pričala sam s nekih pedeset filmskih radnika, od Tomislava Pintera, Mome Kapora, Dušana Makavejeva do Puriše Đorđevića, prije nego sam našla svojih pet likova. I ono što mi je bilo zanimljivo je da su mi svi kazali: znaš, Tito je mnogo voleo filmove; znaš, Tito je gledao filmove svake noći. I kad odeš u Titov arhiv otkriješ da on nije samo voleo filmove, nego se i bavio filmovima. To daje jednu potpunu drugu sliku o njemu. I neku spoznaju o prirodi jugoslovenskog filma: o tome koliko je što je “stari” rekao i mislio uticalo na svest tih filmskih radnika. Verujem da je postojao i stepen autocenzure, da su oni i birali teme, i puštali ili ne puštali filmove koji su negde “po liniji”. Također, ja nisam ni sanjala da će mi Titov lični kinooperater ikad pokazati spisak filmova.

KP: Napravila si istraživanje o “bauku Tita” u jugoslavenskoj kinematografiji. Često se dosad prozivao Titov utjecaj na film bez nekih konkretnih dokaza. Naravno, konkurentni filmski radnici su mogli argumentaciju “stari je rekao” koristiti za međusobna blokiranja i obračune.

M. T.: Ne znam koliko je vladao strah ili nije. Mislim da je više bila stvar u karizmi nego diktaturi. Interesantno je koliko arhiva tu otkriva. Naravno da se oseća pozicioniranje i taktiziranje, ali ti ljudi su hteli da priđu Titu i kod nekih je postojala želja da se bude u tom brionskom krugu. Imponovalo im je kad im je Tito gledao film. Kad se gledaju snimke druženja filmaša s Titom, sve više sliči nekoj vrsti idolopoklonstva nego da se svi tresu od straha zbog čoveka.

KP: Opće je mišljenje da je Tito je bio petrifikator određenog identiteta koji je sugerirao pravila filmske prezentacije. No, s druge strane u filmu se pokazuje da Tito nije bio opsjednut idealizacijom filmskih priča i karaktera.

M. T.: Da. Ima u nekoj zapisci filmskih radnika iz 1954. godine, u kojem se dotiču teme Slavice, i Titovo mišljenje da je to jedan solidan početak i trebalo bi da se nastavi s tim filmovima, no ipak raditi stvari koje su manje jednodimenzionalne. Interesantno je da je tu, s jedne strane, potpuno razumevanje za film kao propagandu, a opet i neko inzistiranje na tome da su ratni filmovi ipak kompleksniji od toga.

KP: Može li se onda inzistirati na riječi “propaganda” po sovjetskom modelu?

M. T.: Ne bi to tako opisala. Taj partizanski žanr se razvijao. Partizanski filmovi koje su pravili autori koji su samo bili partizani bili su mnogo kompleksniji od kasnijih epopeja, a da ne pričam koliko su te kasnije epopeje pak kompleksnije od kasnijih akcijskih koje je radio Šiba Krvavac. Tako da je o samom žanru vrlo teško pričati na jednoobrazan način. Dakle, da propaganda, a opet s druge strane oni su izuzetno inzistirali na verodostojnosti, kao na primeru Sutjeske gdje je generalštab inzistirao na tome gde se kretala koja brigada i slično. Danas kad bi netko hteo da sazna nešto o bici na Neretvi ili Sutjesci, u principu bi imao vrlu preciznu sliku te bitke. Meni je zapravo teško pričati o tome kao čistoj propagandi jer s obzirom na današnju učestalu negaciju partizanske borbe, zarasle spomenike i uništene memorijalne komplekse, shvatiš da su ti filmovi jedini preostali svedoci tog stradanja.

KP: Čini li ti se da u zadnjih nekoliko godina, nakon nacionalističke ideologizacije, s “nulte točke” dolazi do revalorizacije tzv. “dobre” Jugoslavije i kompleksnijih istraživanja?

M. T.: Nisam sigurna da u bilo kojoj od bivših republika postoji neka snaga i spremnost za neko duboko istraživanje. Apsolutno se desio revajval interesovanja za Jugoslaviju. Ja sam počela 2005. i tad Jugoslavija nije nikog zanimala. Tito nije bio tema nigde. Sa Lekom sam svake godine išla u Kuću cveća na dan Titove sahrane i nije bilo nikog. Pet godina kasnije više ne možete da prođete od količine ljudi koja tamo dolazi iz republika bivše Jugoslavije. Smatram da je to verovatno jer je situacija u Srbiji, pa i Hrvatskoj, toliko loša da im Jugoslavija deluje kao “zlatno doba”. To međutim nije neko ozbiljnije interesovanje za Jugoslaviju nego više bekstvo od stvarnosti. Naprimer, nedavno sam bila ne nekoj tribini za srednjoškolce na temu Jugoslavije kao mita ili stvarnosti. U jednom trenutku se povela svađa između penzionera u publici i srednjoškolci su za njihovu svađu bili ili nezainteresirani ili zblanuti šta se ti ljudi svade oko nekih stvari koje nisu više nikom relevantne. Taj generacijski jaz, između onih koji pamte i još uvijek su u “za-protiv, ko je kriv” rovovima i mladih koje ne da nije briga, nego nemaju ni pojma o čem se uopšte radi, je toliko velik da je pitanje kako naći most razumevanja. Dok još ima vremena i živa je generacija koja se seća nužno je da se tim mladim ljudima ipak objasnilo šta je to bilo. To je velik izazov sada.

KP: Koliko ima osobnih snimaka Tita, koje i ti koristiš u filmu: npr. kad se Tito brije, vozi svoje pudle na luftmadracu ili priča s Richardom Burtonom?

M. T.: Ima ih mnogo. Titova neposrednost i prirodan odnos pred kamerama je zanimljiv. Imao je dvojicu snimatelja koji su ga pratili skoro celo njegovo predsednikovanje. Zapanjilo me šta je on prihvatao i bio spreman da uradi, kao naprimer pristajanje da pozira fotografu kako bi se uporedio sa Bartonom. To u suštini govori o nekom humoru i da je on to prihvatio kao igru. On je imao i svoju kameru i amaterske snimke koje se danas nalaze u Muzeju SR Jugoslavije.

KP: Primijetio bih da se humor i ironija u Cinema Komunisto grade kroz jukstapozicijsku montažu?

M. T.: Pa negde sam znala na koji način želim da tretiram inserte i većinu njih izabrala prije nego sam ušla u montažu. Imala sam jaku ideju da ne želim naratora i da većinu stvari želim ispričati kroz inserte. Zapravo, imala sam tu ambiciju da celokupnu istoriju Jugoslavije ispričam samo kroz inserte iz filmova, no neke stvari nisam mogla da obradim jer nisam mogla sve da nađem.

KP: Neuobičajno je da je Cinema Komunisto, kao dokumentarac, igrao u Beogradu u movieplexima. Jel to bilo pitanje momenta ili dokumentarci dobivaju na popularnosti?

M. T.: I jedno i drugo. To je vrsta teme i trenutka kad su se ljudi zainteresovali za nju. Film je ispao dobro, zanimljiv je kao bioskopski film i tako je pravljen. Mislim da je on istovremeno i dokaz da postoji prostor za dokumentarne filmove. Ovim filmom mi redifinišemo ono što ljudi misle da je dokumentarni film. Ljudi su mi komplementirali, a zapravo nisu, kazavši: “Super je film, jako je interesantan. Uopšte nije kao dokumentarni!”

Objavljeno 14.10.2011.