Kritika Borba za autonomne prostore kulture uslijed ubrzanih i sveprisutnih procesa gentrifikacije aktualna je tema na (regionalnoj) nezavisnoj sceni. Protesti u Ljubljani i Zagrebu održani u posljednjih godinu dana pokazali su prijeku potrebu za neformalnim mjestima produkcije umjetnosti, učenja i bivanja u zajednicama koje zajedničkim radom krojimo. Beogradska Matrijaršija primjer je takvog prostora i življene umjetničke kulture. Kolektiv okuplja umjetnike_ce iz različitih polja, a svoj rad gradi na svakodnevnim praksama uključivanja osoba van polja (formalne) umjetničke produkcije, druženju i suradničkim umjetničkim procesima primarno okupljenim oko (sito)tiska.
Ususret gostovanju u Zagrebu, gdje će na festivalu Improspekcije održati perfomativnu izložbu Matrijaršija is my Roman Empire, dok će druženje s lokalnom zajednicom nastaviti na sajmu OHOHO Festivala, razgovarali smo s jednom od osnivačica kolektiva – Milicom Ivić.
Kako su izgledali počeci organiziranja kolektiva, a kako on izgleda danas? Gdje je pokrenut i na koji je način povezan s prostorom istoimenog kulturnog centra?
Matrijaršija je i kao naziv i kao formacija ključno vezana za prostor kuće u Zemunu koju smo dobili na korišćenje početkom 2014. godine i u njoj bili dugih šest godina. Mi cele ove godine slavimo desetogodišnjicu, a početak baš vezujemo za useljenje u kuću koju smo prvo koristili za atelje za sito štampu, a onda i za život, goste, baštu, klub i sve što je Matrijaršija mogla da bude tada. Tokom tih prvih šest godina smo imali luksuz da isprobavamo različite mogućnosti korišćenja prostora kulturnog centra, različite vrste organizacije događaja, (samo)finansiranja, saradnji i (ne)izlaženja u svet. Kada se sećam tih godina, čini mi se da se većina naših životnih aktivnosti dešavala u kući (prvoj, drugoj i trećoj), toliko da smo se ponekad morali da se trudimo da jednom mesečno izađemo u grad i to nam je onda bilo jako uzbudljivo. Moj utisak je bio da svi dolaze kod nas, da mi ne moramo nigde. Matrijaršija je zaista tokom nekoliko godina bila apsolutni centar grada i sveta za nemali broj ljudi.
Kada smo počeli da menjamo lokacije, prva velika promena je bila da ne živimo više zajedno, a druga da ne možemo da primamo umetnike i kolektive na spontane, neodređeno duge, radne, rezidencijalne boravke kod nas i taj drugi deo nam i dalje najviše nedostaje. Sada mi je vrlo očigledno da funkcionisanje kolektiva u velikoj meri zavisi od mogućnosti prostora, pa me ne čudi da je Matrijaršija danas mnogo više nego nekad “van sebe”, u gradu, u svim mestima gde organizujemo izložbe, kafane, Fijuk sajam i ostale redovne i pop up događaje. Postali smo prisutniji, otvoreniji, krećemo se više. Godinama su se naše aktivnosti samo usložnjavale i komplikovale, pa smo tako od 2021. počeli da uređujemo i vodimo Uličnu galeriju, a tad se i naš štamparski studio proširio i na rizo štampu. Pored toga, mi i dalje čuvamo skoro celokupno pokućstvo jednog ozbiljnog domaćinstva i sanjamo kuću / radionicu koja bi zaista bila naša i u kojoj bismo mogli da radimo i ugošćavamo prijatelje da se zajedno sa nama zabavljaju i rade.
Je li oduvijek bila riječ o heterogenoj skupini umjetnika/članova_ica kolektiva ili se interes za (su)djelovanje raznih umjetničkih i društvenih polja profilirao kroz godine?
Matrijaršije ne bi bilo bez udruživanja više kolektiva, festivala, neformalnih grupa i podgrupa, a tako je i danas. Neke važne neformalne skupine su nastale i postoje u okviru Matrijaršije, kao što je grupa Bitlsti. Neke nove formacije postoje i za sebe i u Matrijaršiji, u kohabitaciji koja ne mora da se definiše, kao što su eksperimentalni mikro izdavački studio Varikina i štamparija Novi Obrt. Tu je i desetogodišnja bliska saradnja sa udruženjem Art Brut Serbia, kao i nešto novija, ali ne manje intenzivna saradnja sa skejterskim kolektivom / festivalom Samit nesvrstanih. Naši dragi matrijarsi Mileta Mijatović i Anna Ehrlemark su se u međuvremenu preselili u Švedsku i tamo osnovali Longest Night, kolektiv koji je sada snažan kao Matrijaršija u svojim najboljim zemunskim danima. U Skoplju, Partizanska štampa raste isto u potpuno sličnu silu. U Matrijaršiji se dogodilo i vrlo značajno pridruživanje mlađe generacije kolektivu, što smatramo najboljim mogućim dokazom samima sebi da zaista jesmo onoliko nestruktuirani i heterogeni koliko bismo voleli da budemo.
U 2021. godini izbio je požar u kući pored Centra, a kao posljedica dio opreme bio je oštećen. U tijeku je bila crowdfunding kampanja za obnovu. Na koji se način odvila situacija s prostorom nakon požara i jeste li dobili ikakvu podršku od Grada u vidu financija ili pronalaska drugog prostora?
Da, tada nam je izgorela radionica sito štampe i deo arhiva. Pošto smo morali hitno da preselimo onaj deo arhiva koji nije bio uništen, ali je bio oštećen gašenjem požara, kao privremeno mesto oporavka poslužio nam je prostor kulturnog centra Kvaka 22, a vrlo brzo smo došli i do prostora sadašnjeg ateljea u fabrici Kluz. Od početka života Matrijaršije u pitanju su prijateljske, a ne institucionalne podrške.
Taj požar je bio istovremeno i najveća trauma i najneverovatniji katalizator podrške koju je Matrijaršija imala očigledno na svim stranama, samo nije bila toliko opipljiva. Ustručavam se često da kažem, jer zvuči potpuno pogrešno, da smo iz požara izašli mnogo snažniji, opremljeniji i jači. Ne bih volela da se to ikada ponovi, ali istovremeno znam da neke od kapaciteta kojima sad raspolažemo ne bismo imali da nismo na taj način izgubili postojeću radionicu.
S obzirom na to da organizirate raznorazne programe za zajednicu od izložbi, radionica, koncerata, festivala stripa i kafanskih večeri, možete li ukratko predstaviti neke od glavnih ili vama osobno značajnih projekata Matrijaršije? Koje biste suradnje s kolektivima ili pojedincima izdvojili kao ključne?
Matrijaršija zaista ima čitav niz različitih dugogodišnjih programskih celina, koje je često teško objasniti jer nisu jasno strukturirane. Čak i kad mislimo da samo uspeli da mapiramo, nazovemo i ekspliciramo neke od njih, to i dalje ostaje jedan haos. Postoji naš nevidljivi unutrašnji život, svakodnevni, u kojem najmanje petnaestak ljudi u ateljeu, na putovanjima, festivalima, ali i u aktivnim čet grupama organizuje matrijaršijski svet, komunicira, donosi odluke i razmenjuje jako bitne i nebitne informacije. Taj deo života čini ujedno i najbitniji deo onoga što Matrijaršija jeste – jer to su ljudi, bez kojih svi projekti, programi i uspesi ne bi imali nikakvog značaja. Dokle god bude postojao skup koji se uprkos svim izazovima kolektivnog života i rada na taj način nesvrhovito razmenjuje i pravi zajedničke (najmanje) petogodišnje planove, postojaće i Matrijaršija.
Nama svima je posebno važno desetogodišnje prisustvo grupe Bitlsti u Matrijaršiji. Bend se sastoji od naših prijatelja Bate, Miloša i Duleta, koji su deo samoorganizovanog dnevnog boravka za podršku osobama sa smetnjama u razvoju Naša kuća. Zbog njih smo postali organizovaniji, morali smo da odredimo radno vreme, da budemo tačniji i prisutniji, a oni su svih ovih godina nešto najbolje od nas. Najbolje pišu poeziju, najbrže slikaju velika platna, najaktivnije prate estradu, najživlje ne prave razliku između umetnosti i života.
Posebno nam je važan i Fijuk sajam, koji je prvi put organizovan u okviru našeg festivala nesvrstanog stripa Novo Doba, a onda postao niz redovnih događaja u Beogradu, pa u Geteborgu, Skoplju, povremeno u Podgorici i na raznim drugim mestima. Čak je i u Zagrebu imao dva svoja izdanja. Fijuk je u Beogradu bio to mesto gde je bilo moguće predstaviti svoja mala izdanja, štampane radove, fanzine, knjige, bez distributivnih posrednika. Festival je napravljen za sve one koji rade i stvaraju izvan galerija, knjižara i ostalih prepoznatljivih i vidljivih institucionalnih mreža. Važnost takvog sajma se samo sve više otkrivala godinama, a to je bilo pre svega stvaranje scene i konteksta i publike za koju ima smisla raditi, izlagati i štampati. Za mnoge male, samostalne izdavače i autore, Fijuk je služio kao podsticaj za realizaciju nekih zamišljenih projekata. Morao si da završiš nešto što si izmaštao da bi predstavio na sledećem Fijuku. Pored toga, Fijuci su oduvek završavani koncertima i žurkama, pa je to bilo i ostalo mesto susreta i za proveru ko je šta odštampao / napravio, ali i za zajednički provod.
Kafanski život jeste jako bitan za Matrijaršiju, kao i život sa kafanskom muzikom, za koju se stvarno dogodilo da jeste neka vrsta inicijacijske granice ili najmanjeg zajedničkog sadržaoca svih nas u kolektivu. Mi smo zaista tu formulu puno zajedničkog rada i puno zajedničke zabave ozbiljno shvatili. Zamalo da kafana gostuje i na Improspekcijama, ali to izgleda ipak još uvek nije moguće.
Programi Matrijaršije često su popraćeni sitotiskanjem uživo. Zbog čega vam je važna prezentacija rada u tijeku i na koji način doživljavate ulogu Matrijaršije u produkciji i predstavljanju umjetničkih radova?
Ja imam tu tezu da nas ne bi bilo bez sito štampe. Zbog toga što je za sito pre svega potrebno vreme. Razno nesvrhovito vreme u kojem se sito suši, pa se suši emulzija, pa se sito otvara, pa se opet suši, pa je možda otvoreno dobro ili nije, pa mora sve ispočetka. Kada dođeš u radionicu da odštampaš nešto u situ, ne znaš koliko će to zapravo da traje, par sati ili nekoliko dana. U tim nesvrhovitim intervalima vremena koje smo provodili zajedno generisao se specifičan način komunikacije, specifični sistem vrednosti, način na koji se jede, pije, spava, druži, a onda i sve ostalo što se odnosi na produkciju i prezentaciju umetnosti.
Sito štampa uživo jeste lepa gerilska mogućnost ove d.i.y. štamparske tehnike, koja je izvodljiva, dostupna, jeftina, i sa kojom zaista možete da štampate baš ono što hoćete i da ne morate nikome da objašnjavate. Ni izabrani tiraž, ni neprikladne motive, nekomercijalne formate, nepoznate autore. Kada se štampa uživo ostvaruje se neposredna interakcija i živi događaj, koji je i dalje najskuplja valuta.
Matrijaršiju smo napravili pre svega kao pogon za produkciju i podršku za produkciju i prezentaciju radova. Sva sredstva su se oduvek pre svega ulagala u materijal i sredstva za rad. To je odluka koja svoju opasnost ima u tome da je rad članova kolektiva uglavnom neplaćen, ali uvek može da se štampa. Kroz Fijuk sajam, vođenje Ulične galerije, sopstveni izlagački prostor, saradnju sa institucijama, trajno smo posvećeni pronalaženju, podržavanju i vidljivosti rubnih pojava na umetničkoj sceni.
Surađujete i s umjetnicima kao i osobama s intelektualnim poteškoćama koji preuzimaju različite uloge u kolektivu. Možete li reći nešto više o inkluzivnim programima, na koji način ih provodite?
Ulogu Bitlsta u našim životima smo u nekim periodima definisali kao totalnu inkluziju. Pretpostavljam da je to bilo važno kad smo išli na turneje i kada su imali velike nastupe, kao u Močvari i Menzi pri Koritu. Odavno se nismo ni bavili određivanjem njihovog prisustva, jer su oni za nas Matrijaršija. Ne postoji neki poseban inkluzivni program, saradnja sa Milošem, Duletom i Batom nije projektna. Njihovo prisustvo je obostrana potreba.
Postoje ipak i neki vidljiviji oblici saradnje, kao što je nedavno realizovana izložba u saradnji sa Muzejem naivne i marginalne umetnosti iz Jagodine i njihovim izlagačkim prostorom u Beogradu koji nosi naziv Salon Oto Bihalji Merin. Produkcioni okvir je omogućio međunarodni Horizon projekat ARTIS u kojem je učestvovao Fakultet dramskih umetnosti iz Beograda, na čiji smo poziv i radili izložbu. Rezultat su zapravo bile dve izložbe na kojima smo zajedno radili mi, Bitlsti i samoorganizovani kolektiv osoba sa dijagnozom šizofrenije Pleme F20 koje smo takođe uključili u rad.
Naslov izložbe Matrijaršija is my Roman Empire podsjeća me na kratki, ali značajan i topli opis Biljane Dmitrove iz Partizan printa, koja je u prošlogodišnjem intervjuu o ulozi kolektiva rekla Naša majka je Matrijaršija. Što možemo očekivati od ove (izvedbene?) izložbe i s kojim ste se izazovima susreli u želji da predstavite raznolike programske linije kolektiva, a ipak ostanete vjerni neposrednom, neformalnom, d.i.y. i dinamičnom pristupu produkciji umjetnosti koji njegujete?
Sa Partizanskom štampom svakako gajimo rodbinske odnose. Oni kažu da im je Matrijaršija majka, između ostalog, jer smo im poklonili prvo sito. Ako smo im mi majka, onda su oni najbolja moguća deca koju smo mogli da izmislimo. Naziv izložbe može da obuhvati i tu majku i sve to šta je nama svima Matrijaršija, malo važnija i jača od svakog od nas pojedinačno, dugoročni ulog za koji smo intimno vezani. Za ovu izložbu / izvedbu je najzaslužnija Tea Kantoci, koja je pred nas stavila izazov izvedbenog prostora i izložbe bez prepoznatljivih protokola. Čini mi se da je Tea pronicljivo uspela da nasluti koliko toga živog se dešava još iza svih tih storija, postova, aktivnosti, kafana, radionica, izložbi, festivala, putovanja, gostovanja, koprodukcija, muzeja – svega. Koliko toga svakodnevno nastaje i nema zapravo format u kojem ga je na jednostavan način moguće izložiti. Meni i Sofiji Pašalić (koje ćemo izvesti ovu izložbu) se posebno dopao taj izazov i otvorene smo za mogućnost da uspemo ili da slavno propadnemo kao pomenuto carstvo.
Objavljeno
