Intervju Vokalno-kustoski sindrom srpski je izvedbeni dvoglav koji čine Senka Latinović i Vladimir Bjeličić, povjesničari umjetnosti čija inače razgranata praksa u ovom zajedničkom rukavcu istražuje potencijale neposrednog, stihijskog stvaranja kao reakcije na scenu koja samu sebe shvaća preozbiljno, i svijet koji je duboko zagazio u apsurd. U povodu prvog zagrebačkog gostovanja VKS-a u sklopu nadolazeće konferencije Nove pozicije: Umjetnost i kritika u post-digitalnom dobu u organizaciji Organa Vida i Kurziva (Kulturpunktovog nakladnika), razgovaramo s (post-)kustoskim dvojcem o njihovim zajedničkim počecima, snazi spontanosti kada je riječ o krojenju poetike, neuralgičnim točkama sustava na križanju tradicionalne, neoliberalne i desničarske politike, nepristojnim pismima, golubovima i sokolima…
Intro
Vokalno-kustoski sindrom: Postanak / Telo kao režim / Tko tu koga nadgleda?
Senka: Mi se znamo s faksa, a posle smo nastavili da se družimo, ali nismo imali poslovnu saradnju do 2015. kada smo zajedno krenuli u realizaciju izložbe Telo kao režim u Kulturnom centru Beograda – i tu su začeci VKS-a. Početni je impuls zapravo bilo pitanje hijerarhije: ko tu koga nadgleda? U tom trenutku je direktorka Kulturnog centra bila jedna kontroverzna ličnost, partijska nameštenica koja nam je dolazila s komentarima tipa: “Jao, čula sam da ste napravili sjajan performans, nadam se da nije bilo ništa vulgarno” (smijeh). Tako da smo se stalno osećali kao nadgledani subjekti, a onda smo mi na neki način kontrolisali volontere, oni publiku, i bilo nam je zanimljivo da istražimo taj krug. Volontere smo instruirali da budu naši špijuni i prikupljaju od posetilaca iskrene reakcije na dela, a na zatvaranju izložbe smo Vladimir i ja u nekakvim dosta bazičnim kostimima (tu se već videla potreba za kostimiranjem) pred publikom čitali sakupljene pozitivne i negativne komentare na račun izložbe. Tu smo počeli da razmišljamo da priču razvijamo dalje.
Vladimir: Cela izložba je bila fokusirana na reprezentacije telesnosti u međuprostoru između digitalnog i analognog, što znači da je bila uveliko usmerena na performativnost u različitim formatima. Nakon našeg izvođenja na zatvaranju bio je održan i koncert transrodne seks-radnice koja je i pevačica. Već situacija u kojoj dovodite jedno potpuno marginalno performativno telo u zvaničnu instituciju kulture koju država finansira, i tom prilikom ona izvodi muziku koja apsolutno ne pripada tom okviru, dakle narodnjake, svi ti mikro-gestovi doveli su nas do toga da razvijamo koncept koji nije kustoski u tradicionalnom smislu.
I. čin
Creators of Belgrade / neuralgične točke grada / Kako je moguće da se još nismo upoznali?
Senka: Atmosfera je u tom trenu bila dosta učmala, put zacrtan: šta radiš kad završiš fakultet, kako to izgleda… Hteli smo nešto više od toga, da probamo nešto drugo. Primećujući arhitektonske promene, nove skulpture, miks tradicionalno-neoliberalno-desničarske politike koja je počela da buja u gradskom tkivu, hteli smo da napravimo turu vođenja po tim neuralgičnim tačkama u gradu. Kako nam se dosad uglavnom situacije same nameštaju, u tom nas trenutku poziva istoričar umetnosti Branko Dimitrijević i kaže da njegov prijatelj, David Crowley, profesor Royal Collegea u Londonu dovodi studente na ekskurziju i treba im neko da ih provede kroz grad. Say no more, to ćemo biti mi. (smijeh) Napravili smo ozbiljnu turu na desetak lokacija, od Beograda na vodi i fontane na Slaviji, do spomenika caru Nikolaju… Pojavili smo se u vidu nedefinisanih karaktera negde između gradskih činovnika i voditelja Evrovizije i pričali tako da nije moglo da se odmah otkrije da li pričamo afirmativno ili ironično.
Vladimir: Trebalo im je vremena da skapiraju ironiju, nisu znali šta ih je snašlo jer smo mi bukvalno imali one kišobrane kao u vođenim turama, fascikle, i bili smo dosta formalno obučeni. To je bio prvi naš performans! Zatim smo imali pokušaj mail art akcije tokom koje smo želeli da se predstavimo ljudima koji nas već znaju, ali ne znaju šta je VKS, kao i ljudima koji nas ne znaju uopšte.
Senka: Onima koji nas znaju smo poslali pismo “Da li želite da nas upoznate bolje?”, a onima koji nas ne znaju: “Kako je moguće da se još nismo upoznali?” Targetirali smo ljude na kulturnoj sceni, one s kojima smo na istoj liniji, i one s kojima baš i nismo. Poslali smo dvadeset pisama i naravno, nismo dobili niti jedan odgovor!
Vladimir: Ikad!
Senka: Čak ni od ljudi s kojima smo inače u komunikaciji – niko nije niti jednom rečju pomenuo da je išta dobio! Okej, to može nekome da ne bude uopšte interesantno, ali da li je tolika ta zagađenost informacijama i skraćeni attention span da prosto više ne registruješ kad ti nešto prođe kroz vidno polje?
II. čin
Tell Me Lies, Tell Me Sweet uncensored Little Lies / medijske manipulacije i pseudo-stručnjaci / bez kompasa
Vladimir: Onda je usledio poziv profesorke Milene Dragićević Šešić sa Fakulteta dramskih umetnosti koja je organizovala konferenciju na temu cenzure i populizma u medijima za koju smo pripremili 20-minutni performans Tell Me Lies, Tell Me Sweet Little Lies i u principu se fokusirali na potpunu instrumentalizaciju medija od strane vladajuće nomenklature, odnosno desnice.
Senka: Često se bavimo dnevnopolitičkim temama, stvarima koje se svakodnevno implementiraju: jedan dan ti kažu da od danas himna mora da se pušta pre svakog časa u školi, sledeći dan da ćirilica postaje maltene jedino zvanično pismo, i ti ne stižeš to ni da procesuiraš, prosto guraš to u stranu. Mi nekako gledamo da se neke stvari ipak obrade i da se ne zaborave. A u tom se trenutku desilo nekoliko skandaloznih objava u medijima koje su bile…
Vladimir: Laž.
Senka: Išlo je do mere da je na slici jednog “eksperta” koji je govorio na temu dodeljivanja dece u brakorazvodnim parnicama bio neki nemački glumac, u drugom izmišljenom intervjuu su koristili fotografiju najstarijeg muškarca u Nemačkoj. To su potpuno bizarne, apsurdne stvari, i pritom sve to u dnevnim novinama Politika.
Vladimir: U nacionalnoj novini, razumeš, par excellence! Meni je omiljena bila jedna žena koju su prosto izmislili, neka pseudo-psihijatrica ili socijalna radnica koja je imala potpuno izmišljeno ime, upravo drag name, kao Petra Nožica. (smijeh) Bili smo fascinirani i odlučili da ovo moramo da iskoristimo jer je situacija bila preko svake mere ridiculous i označila je jedan… ne gubitak kompasa, nego prosto – kompas se kao naprava nikad nije desio, nema kompasa, nema strukture, nema zakona, samo furaj priču.
Intermezzo
Ekskurs o kritici / kritika kao privilegija
Senka: U Srbiji kritika maltene da ne postoji, možda nekoliko ljudi ima priliku da se bavi kritikom na dubinski način, što govori o tome da je potrebno ili da dolaziš iz već privilegovane pozicije, ili da ti to bude hobi uz jako dobro plaćeni posao koji ti i ostavlja dovoljno slobodnog vremena. Nemamo nijedan časopis posvećen kritici već dugo vremena, nema čak ni nekakvog šireg uvida u međunarodne prakse, a među mlađima ne postoji interes za kritiku – upravo iz svih gore navedenih razloga. A mislim da treba da postoji i tradicionalna kritika, pored alternativne, bitno je da postoji kontinuitet.
Vladimir: Generalno je jako malo nas koji, unutar tih nekoliko generacija, aktivno sudelujemo u savremenoj produkciji, a unutar toga još je manje onih koji pišu. Ja često pišem neki oblik likovne kritike, ali vremenom sam odustao od kritike u kojoj zaista radiš analizu izložbe, nego više koristiš izložbu kao povod za nešto šta smatraš da je problematično u društveno-političkoj svakodnevici. Najveći su problem s kritikom sami mediji koji smatraju da kritika nije relevantna i savremena umetnička praksa se u medijima predstavlja samo informativno, nema druge komunikacije na tu temu i jedva da postoje prostori u štampanom ili digitalnom formatu u okviru kojih možeš da objaviš tekst. Nema mogućnosti kontinuiteta rada s urednikom ili urednicom, da se objavljuje u nekom ritmu, a postoje i mediji gde pojedini ljudi drže monopol nad likovnom rubrikom.
Senka: Sad se aktivirala AICA Srbija, sekcija Međunarodnog udruženja likovnih kritičara, i tu se neka okej ekipa formira, Jelena Vesić je predsednica pa se nadam da će to da malo oživi i pruži podršku mlađim ljudima da počnu da se bave likovnom kritikom.
Vladimir: Postoji i serijal koji mislim da je veoma važan, a to je Kritika na delu, i zaista mislim da je svakome ko je na neki način aktivan na sceni dat prostor, uključujući VKS koji je imao video-performans kao reakciju na izložbu Čistač Marine Abramović.
Senka: Tada smo reakcije, koje smo našli u različitim medijima unutar i van struke, čitali ispred Muzeja savremene umetnosti, pored skulpture Vojina Bakića, a u pozadini se čuju krici sokola koje su snimili da teraju golubove koji se stalno skupljaju oko Muzeja… (smijeh)
III. čin
Umetnost je naš posao / kriminogene zone i ekskluzivna ostrva
Senka: U sledećem smo se radu, Umetnost je naš posao, bavili kulturnim politikama kroz kritiku gradskog konkursa na kome se redovno pojavljuju fantomske organizacije. Nakon što te odbiju, nikada nema objašnjenja zašto nisi dobio sredstva, a to je zaista veliki budžet, na nivou republičkog. Napravili smo ironični fotografski triptih koji je snimio Branko Starčević, u kojem predstavljamo poželjne organizacije koje su se prijavile na konkurs: jedno kulturno-umetničko društvo gde smo u narodnim nošnjama ispred crkve, zatim mali preduzetnici koji rade nešto za decu, i strani galeristi koji dolaze ovde da otvore galeriju, a zapravo stvaraju izolirana ekskluzivna ostrva, potpuno autistična u odnosu na postojeću kulturnu scenu grada u kojem deluju.
Vladimir: I pritom je zanimljivo da se od momenta kad smo napravili taj rad do sada otvorilo još 5-6 privatnih galerija sličnog poslovnog modela i prosto se stiče utisak da su te i takve galerije u sprezi s vladajućim strukturama i da imaju interes za nasilnom i po mogućstvu polu-legalnom implementacijom art marketa ovde. Činjenica da Oktobarski salon odnosno Beogradsko bijenale umnogome predstavlja upravo radove umetnika koje reprezentuju te galerije dobro ilustruje spregu privatnog i državnog. Nije to više ni teorija zavere, sasvim je jasno da u toj sivoj zoni dolazi do prespajanja te dve strukture sa ciljem postizanja maksimalne lukrativnosti.
Senka: I naravno da se ovde dolazi i zbog manjeg poreza, radnika koje možeš da platiš mnogo manje, a da tvoj profit bude daleko veći. Mislim da je grad ipak u celoj ovoj priči najkriminalnija razina. Ministarstvo kulture čak se na neki način reformiše i daje šansu nekim zanimljivim projektima, dok je grad postao šerifska struktura vladajuće partije.
IV. čin
Fondacija Vizija Kulturne Sadnje – Vi to možete i umete da ostvarite / ljubav, cvijeće i pranje para
Vladimir: Sledeći rad je nastao za konferenciju Foruma Kreativna Evropa 2019. Realizovali smo seriju fotografija na kojima smo Senka i ja predstavljeni kao bračni par Cvetković, vlasnici fondacije čiju je priču publika mogla poslušati online: kako su se upoznali i zaljubili, započeli biznis importa i eksporta cveća sa svega par saksija u iznajmljenoj garsonjeri pre nego su ostvarili enormne profite. Bili smo inspirisani ljudima polu-kriminalnog profila, koji su bili aktualni devedesetih, estetikom zlata, kiča…
Senka: Kao mecene! A u suštini, pranje para. (smijeh)
Vladimir: I publika je mogla da se prijavi za stipendiju u okviru fondacije.
Senka: I sve smo to uvezali u užasno birokratski proces apliciranja kroz koji sve radnice i radnici u kulturi danas prolaze i kojim se bave beskrajno. Nekako nam se namešta da nas ljudi zovu da radimo baš u trenutku dok razmišljamo o nečem novom i imali smo sreće da se to dovoljno često dešava, pa nema perioda da dugo ništa ne proizvedemo. Ali zapravo ne razvijamo praksu na sistematičan i promišljen način zbog redovnih poslova koje obavljamo i od kojih živimo, nego se sve događa više stihijski u međuprostorima u kojima uopšte možemo da nešto izmaštamo.
Intermezzo
Nekoliko riječi o poetici i publici / apsurd, kolažiranje, anti-perfekcionizam
Vladimir: Mislim da je apsurd nešto što definiše sve šta radimo i što mi privatno kao osobe s našim smislom za humor nalazimo jako bliskim.
Senka: I prepoznajemo apsurdne situacije u društvenom kontekstu.
Vladimir: U biti je to inspiration board koji ide iz domena književnosti i popularne kulture, na relaciji od Monty Pythona do Eugenea Ionescoa. Ponosan sam na VKS kao kulturno-umetnički entitet koji pluta u tim međuprostorima. Mi često polazimo od ničega, tabula rasa, jednostavno se nađemo i krenemo da se međusobno dobacujemo gomilom referenci i u suštini je najdominantniji metod koji koristimo kolažiranje. Performansi su uglavnom posledica redukcije usled produkcionih (ne)uslova, prosto ideš od toga šta ti je nadohvat ruke, i šta možeš uz minimalna sredstva da proizvedeš: da li ćemo da odemo do Kineza da kupimo neku rekvizitu ili će neko od prijatelja da nam dizajnira logo ili izmontira video, ili ćemo da pozajmimo od prijateljice koja je kostimografkinja šta nam treba od kostima, ili iz mog fundusa neke perike…
Senka: Jedan od naših motoa je i anti-perfekcionizam.
Vladimir: I drag nam je bitan, u proširenom smislu; nije to samo telesno i identitetsko dregovanje, nego i ideološko dregovanje, ima višeslojniji domet. To je prosto strategija koja ide paralelno uz apsurd, humor i kolažiranje. U krajnjoj liniji, i sami se nađemo u situaciji da sednemo i pitamo se – šta mi to tačno radimo?
Senka: Karakteri koje izvodimo gledamo da budu reprezenti nekakvog društvenog simptoma, kako smo mi Vokalno-kustoski sindrom (skup simptoma). Bitno nam je da nam bude zabavno i VKS nam je stvarno način da kanališemo frustraciju i bes i grotesku i apsurd s kojima se svakodnevno suočavamo u profesionalnom smislu, i prosto kao ljudi koji žive u ovom društvu.
Vladimir: Razni su me ljudi pitali šta mi to radimo, i obično kažem da se mi najpre ne shvatamo ozbiljno. Važno nam je da imamo neku vrstu otklona, šta mislim da nije slučaj sa kustoskim praksama i sistemom umetnosti uopšte. Najčešće je sve veoma pretenciozno, nabrijano, intelektualno, ekskluzivno, zasićeno malograđanštinom. Tu postoji jako puno problema, a mi smatramo da do tih problema dolazi jer se sve shvata preozbiljno. I želim da verujem da upravo zato što mi sebe ne shvatamo preozbiljno i zato što se na izvestan način klovniramo, to u ljudima može da izazove reakciju, čak i ako ne razumeju kontekst rada. Kroz sve stvari performativne prirode koje radim postavljam sebi pitanje: kako ostvariti komunikaciju s publikom? Ali mislim i da ni nama to nije do kraja jasno upravo jer proizvodimo sadržaj pod labelom VKS-a isključivo onda kad imamo vremena i prosto nismo u stanju da dođemo do tog aspekta kontinuirane korespondencije s publikom, što opet dovodi do priče o uslovima rada i ponorima prekarnosti u kojima svi plivamo.
Senka: Pričali smo i o tome kako su teme kojima se bavimo dosta lokalne i možda teško razumljive nekome ko je izvan ovdašnjeg društveno-političkog konteksta, ali osim što mislim da su ti problemi ipak univerzalni, to možda odražava i činjenicu da mi nemamo želju da se kroz VKS profesionalno etabliramo. To smo što smo.
Vladimir: Ne može se ni stalno podilaziti publici jer nešto što su za nas koji sad ovde razgovaramo opšta mesta iz korpusa teorije ili umetničkih koncepata, velikom broju ljudi neće biti razumljivo i poznato. Ali rukovodimo se time da to prevedeš na humor, približiš šalu, u tekstualnom i vizualnom smislu…
Senka: Neko će to razumeti na kognitivnom nivou, netko na emotivnom, visceralnom, kako god, različiti su načini povezivanje i to šta se čita iz tog performansa ne mora biti zacrtano.
Vladimir: U lokalnom kontekstu, pretpostavljam da smo mnogima nekakva misteriozna pojava; neki znaju ko smo, neki ne znaju, pretpostavljam da postoje i oni koji se prave da ne znaju (smijeh), ali svakako je i nama često teško da se pozicioniramo upravo zbog tog javnog mnjenja. U svojoj praksi figuriram istovremeno kao kustos/istoričar umetnosti, ali i umetnik, a mnogi ljudi na sceni ne mogu to da podnesu. Pritom ja ne slikam akvarele!
Senka: Ali ako nemaš umetničko obrazovanje, to bi trebala biti zabranjena zona za tebe.
Vladimir: Smatram da treba da se te granice brišu, i takođe mislim da umetnici legitimno mogu da kuriraju, posebno ako neka umetnica ili umetnik generalno kroz svoju praksu radi s konceptualnim formatima. Koliko često to rade kako valja, to je drugo pitanje. (smijeh)
V. čin
Dnevnik uvreda 2020 / Nepristojna ljubavna pisma (kustosima) / uvrede i erotske stimulacije
Vladimir: Pre par meseci VKS je prvi put imao samostalnu izložbu u novosadskoj galeriji Šok Zadruga, pod nazivom Dnevnik uvreda 2020. Na otvaranju smo održali performativnu aukciju pri čemu sam ja bio penzionisani muzejski savetnik, zapravo prevarant koji prodaje slike.
Senka: Baziran na stvarnoj ličnosti!
Vladimir: Dok je Senka bila neka vrsta voditeljke telešopa.
Senka: Tako nekad reagujemo na nešto što je društveno relevantno, a nekad recimo vidim teleprodaju slika i mislim si “Jao šta je ovo?!” pa onda pričamo i o tome.
Vladimir: Bili smo i jednom pozvani od strane organizatora manifestacije Belgrade Art Weekend, i u startu smo pomislili da je to još jedna u nizu eksploatatorskih manifestacija kreativne industrije…
Senka: Međutim to je pokrenuo Kulturni centar Grad koji je i dalje relevantno mesto u gradu i podržava različite vrste umetničkog izražavanja…
Vladimir: Razmišljali smo da li treba da se uopšte nađemo u tom programu, te odlučili da ipak nešto treba da uradimo, ali da to treba da bude na tragu naših interesovanja.
Senka: Ljudmila Stratimirović koja vodi Kulturni centar Grad putem svojih ličnih kontakata poziva relevantne kustose i galeriste iz Evrope i sveta, a s druge strane poziva lokalne umetnike da izlažu svoje radove i umreže se sa međunarodnom umetničkom scenom.
Vladimir: Nas dvoje smo odlučili maksimalno da se zaigramo i da napišemo personalizovana ljubavna pisma kustosima. Nije nas mrzelo da pročitamo biografije svakoga od njih, neke smo poznavali i lično, a od toga je 5-6 pisama bilo na stranim jezicima, na španskom, nemačkom, slovenačkom…
Senka: Google translate. (smijeh) I bila su nepristojna, pomalo lascivna pisma, koja ulaze u ličnu teritoriju kakva se ne očekuje u profesionalnom kontekstu. Lepo smo ih spakovali u koverte, napisali njihova imena…
Vladimir: Dobili su i lepu razglednicu, stvarno su pisma bila fenomenalna, prosto su imala neki ljubavni zanos koji postepeno odlazi u erotski; neka su bila romantičnije prirode, neka eksplicitnije seksualne prirode… I mi opet nismo dobili nikakav feedback, niti od jedne osobe!
Senka: Pa evo ja uvek mislim, da se meni to dogodi, jednu reč bih poslala, nešto bih uradila…
Vladimir: Prosto ne znam šta bih rekao jer mi je ova akcija bila toliko šarmantna i zabavna. Evo na primer, jednom kustosu smo napisali: Hello handsome! Your name is like the sweetest song, for you Robert Di Pauli Gruber, for you we long! It is not fair that a person with such a nice tan was born in a town called Rottenmann. First, you take Vienna, Oslo and Berlin You know the music, play us some violin. The cult of the dead is your obsession. We would get along perfectly, that’s our impression. Dark&cold kiss, Vocal Curatorial Syndrom
Senka: Ali šta je fascinatno – opet smo pozvani na isti događaj! Ovog oktobra u napuštenom hotelu Beograd svi umetnici dobijaju jednu sobu u kojoj mogu nešto da naprave, mi smo naravno uzeli dve spojene sobe u kojima planiramo da ih zavodimo. Verovatno ćemo biti obučeni kao batler i sobarica i pružaćemo im nekakve tretmane…
Vladimir: Masaže ruku, erotske stimulacije…
Senka: Unapred ćemo saznati ko će sve doći da možemo malo da ih istražimo i uđemo u njihov privatni prostor; da bude vrlo ugodno, ali i užasno neprijatno. (smijeh) To je isto manija današnjeg trenutka: moraš postići da te primete i da te nikad ne zaborave u masi svega što gledaju.
Vladimir: Možda se može reći da mi kroz tu našu praksu pokušavamo da sprovedemo neku vrstu vaninstitucionalne ili institucionalne kritike, ovisno već o tome gde i šta radimo, a takođe nam je bliska primenjena kritika koja se realizuje u direktnom kontaktu s akterima umetničke scene. Na taj način učestvujemo u nekom obliku proizvodnje kritike, koja ima različite interesne tačke: mediji, kulturne politike, pitanje roda, tela, identiteta…
(zvukovi golubova)
Vladimir: Dakle ovi golubovi nisu normalni, oni su iz fazona – occupy everything.
Senka: Treba ti soko! Zapravo i treba da imaš sokola, pošto ti voliš ptice.
Vladimir: Jao, što bih ja voleo da imam sokola, pa da šetamo ovako u paru…
Outro
Mit o Dvoglavu / Dekonstrukcija hijerarhije i estetika nacionaliz(a)ma
Vladimir: Prva fotografija Branka Starčevića koja je obeležila naš rad i kojom se sada reklamiramo za konferenciju OV, na kojoj naše glave čine jednu, možda je nekako započela dijalog na temu simbioze, kreiranja hibridnog eniteta u okviru kojeg je svašta moguće, stalne tenzije dveju krajnosti. Sve se to zapravo stvorilo kao reakcija na ustaljene forme rada i vrlo hijerarhizovane odnose u domenu kustoske prakse. Kad smo radili Telo kao režim, postavka je bila da Senka meni bude asistentkinja na izložbi, ali čim smo krenuli, to se ukinulo i počeli smo da radimo zajedno. Naprosto smo težili tome da se ukine modernistički koncept autorstva. Meni su ti načini rada inače bliski i jer pored saradnje sa Senkom, već pet godina sarađujem s britanskom umetnicom Elly Clarke na projektu u nastajanju #Sergina, jedan sam od osnivača drag kolektiva Efemerne Konfesije u okviru kojeg sarađujem i sa Senkinom rođenom sestrom Ksenijom, pa je to sve jedan familijarno-performativno-profesionalni zamajac (smijeh). Uvek težimo konceptima solidarnosti, jednakosti, nehijerarhizovanih odnosa, horizontalne strukture, jer polazimo s levog spektra i smatramo da je to jedini način da nekako zdravog razuma izađemo na kraj sa svim ovim što nas okružuje kako na lokalnom i regionalnom, tako i na globalnom planu.
Senka: To je neka vrsta otklona od individualističkih praksi koje zamišljaju kustosa kao neprikosnoveni autoritet, kao belog sredovečnog muškarca. Oboje radimo u kolektivima, ja sam sad bila jedna od tri kustoskinje Bijenala mladih, što je bio ogroman posao i bitan eksperiment kako to može da funkcioniše kad radiš s velikim brojem ljudi. Svi smo navikli na hijerarhiju i na to da je tu neko iznad nas da nam pomogne, da deo odgovornosti preneseš i oslobodiš se tereta. Ali u kolektivu smo svi jednako važni i odgovorni. Trenutno smo i dalje u procesu promišljanja kako da naše ideje artikulišemo za konferenciju, ali imaćemo tri čina kroz koje ćemo gledati da pokrenemo više tema o umetničkoj kritici i post-digitalnom. Na početku će biti taj dvoglavi reprezent, u drugom će se činu on dijalektički dekonstruisati, pa ćemo u trećem ispod toga izaći mi kao VKS.
Vladimir: Taj Dvoglav jeste materijalizacija nekih promišljanja od ranije. Ono što je nama zanimljivo jeste kritička artikulacija estetike koja se suštinski veže za nacionalizme, koji i dalje manipulišu arhaičnom ikonografijom kako bi održavale određene mitove živima. Ali više od toga nećemo da otkrivamo, znate kako pevačice kažu: “Spremam nešto potpuno drugačije, radim na novom materijalu, projektu, ali neću previše da otkrivam, publika će uskoro sve da sazna…”
Objavljeno
