Intervju Razgovarala: Darija Žilić
Dubravka Đurić diplomirala je i magistrirala na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno je docent na Fakultetu za medije i komunikacije, Univerziteta Singidunum. Bavi se teorijom kulture, teorijom medija, teorijom moderne i postmoderne poezije, teorijom roda, umjetničkim i pjesničkim performansom, a posebno je zanimaju materijalistička i kontekstualistička čitanja poezije i medija.
KP: Ističeš kako te prije svega zanima eksperimentalna poezija, a kritički si pisala o antimodernističkoj poeziji koja je devedesetih dominirala u Srbiji. Možeš li nam istaknuti koja su bila obilježja te poetike i kako je došlo do mijenjanja pjesničke paradigme?
D. Đ.: Čini mi se da je moja zbirka poezije Priroda meseca, priroda žene – Devet metapoema, objavljena 1989. u ediciji Prva knjiga Matice srpske, bila možda poslednja koja je imala predznak eksperimentalnog. U njoj je prisutan uticaj jezičke poezije, visokog modernizma i posebno novosadskog pesnika Vladimira Kopicla i njegove prve dve knjige Aer i Parafraze puta. Već tada je poezija povezana sa eksperimentom u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji bila retka praksa. Krajem 80-ih se u Srbiji ali i u celoj tadašnjoj Jugoslaviji kao dominantan nametnuo retro postmodernizam, sa snažnim melanholičnim osećanjima i zanimanjem za tradicionalne pesničke forme. Generacija pesnika kojoj pripadam (rođenih oko 1960.), koja će postati jedan od dominantnih tokova, vezaće se u 90-im za ovaj pesnički model, što je početkom 1994. dovelo do mog razlaza sa njima.
U Srbiji 90-ih bile su dominantne dve struje jedna je retro postmodernizam, a druga još rasprostranjenija bila je antimodernizam, koji se oslanjao na narodnu poeziju, sa snažnim religioznim uplivima. Postojao je i mali broj urbanih pesnika i pesnikinja, gotovo nevidljivih na sceni. Srbija je tada bila zatvoreno postkomunističko društvo, što je svojevrstan paradoks i pesnička produkcija se u velikoj meri učaurila u arhaične predmodersnističke forme, za razliku, čini mi se, od većine drugih (ali ne svih) postjugoslovenskih sredina gde je urbana poezija uspevala da opstane, bude dominantna ili bar znatno prisutnija na sceni pisanja. Tek negde oko 1996. pojavili su se prvi urbani rukopisi mlađih autorki, koji su do nas u ProFemini došli. Jedan od razloga za njihovo pojavljivanje je taj da već tada internet postaje dostupan, da su informacije prelazile granice, da jedno društvo nije moglo biti u toj meri zatvoreno da u njega ne pristižu aktuelnosti sa svetske scene, a nove generacije su imale potrebu za drugačijim pristupom u poeziji.
Posle 2000. godine sa padom Miloševićevog režima i sa, makar simboličkim, otvaranjem zemlje ka Evopskoj uniji, menja se pesnička paradigma, te tranzicijska urbana, kolokvijalna, narativna poezija ponovo postaje dominantna, što se ranije već dogodilo u većini drugih postsocijalističkih društava.
KP: Jednom si istaknula kako su se devedesetih godina upravo feministički prostori nametnuli kao jedini za tebe prihvatljivi politički i kulturalni prostori. Možeš li pojasniti?
D. Đ.: Da, tokom 90-ih feministički prostori su mi se otvorili, zahvaljujući angažmanu u ProFemini i u Centru za ženske studije i komunikacije. Oba projekta bila su povezana sa antiratnim, građanskim političkim opcijama, te su u tom smislu za mene bila politički prihvatljiva i spasonosna. S druge strane, dopuštala su razvoj urbane kulture, urbane poezije, uvođenje novih teorija, posebno feminističkih. Ulazak je u ova dva projekta za mene značio započinjanje procesa učenja novih teorija, pre svega feminističkih. Tokom 90-ih biblioteke u Srbiji nisu nabavljale novu stranu literaturu, do novih knjiga je bilo teško doći, a Centrar za ženske studije i komunikacije, kao i sada, na žalost, nepostojeća Biblioteka Media centra dobijali su donacije i uspevale su da nabave savremene teorijske knjige i dugo su to bila jedina takva mesta u Beogradu.
Sloboda u kreiranju kurseva na Ženskim studijama bila je značajna, jer je svaka predavačica mogla sama da odabere pravac kojim će se teorijski razvijati.
U ProFemini postojao je odmah na početku ambivalentan odnos prema feminizmu, zato u podnaslovu stoji “časopis za žensku književnost i kulturu”. Kasnije je većina nas ušla u feminističke diskurse, mada je zanimljivo pratiti kako se posle 2000. do danas mi koje smo bile vezane za taj projekt ponovo različito odnosimo prema feminizmu.
Uzbudljivo je raditi na časopisu jer se na mikroplanu može artikulisati jedna mala književna scena, književna zajednica, kao i određena poetika. Zahvaljujući ponekad nategnutom i izborenom koncenzusu, u ProFemini smo objavljivali mahom isključivo urbanu poeziju, uz nekoliko retkih iznimki.
Hoću da kažem da su ovi prostori imali svoj određeni politički kontekst i većina je nas vezanih za ProFeminu ili za Ženske studije imala svest o tome.
KP: Časopis ProFemina u kojem si godinama urednica pokrenut je 1994. godine, izlazio je, doduše neredovito, svih ovih godina. U njemu su objavljeni brojni eseji, znanstveni tekstovi, poezija brojnih autora i autorica. Nažalost, ove godine prvi puta nisu dodijeljena sredstva za finaanciranje. Znači li to odustajanje od Pro femine ili se, unatoč svemu, ne predajte?
D. Đ.: Zapravo drugi put se dešava da ProFemina u poslednje 3 godine ne dobije novac, ali ne baš iz sasvim istih razloga. Mislim da se to pitanje ličnih odnosa između ljudi koji dodeljuju novac i onih kojima se dodeljuje (u pitanju su naklonjenosti ili nenaklonjenosti, prijateljstva ili neprijateljstva, partijski i drugi uspostavljeni odnosi, tačnije: interesi). U igri je još više i opšta kulturna politika partija koje u ministarstvima dodeljuju novac i nadam se da će se jednom neko svim ovim ozbiljno pozabaviti. Pitanje je šta kulturne elite, koje u ime političkih elita dodeljuju novac, smatraju da treba podržati, a šta ne, u čijem interesu i iz kojih razloga. Ozbiljna kritička analiza kulturne politike nas tek čeka.
Pravljenje časopisa je složen posao i zahteva da se jedna osoba isključivo tome posveti, što za izvestan broj časopisa nije moguće zbog ograničenih finansijskih sredstava.
ProFemina je do sada imala nekoliko faza, mada se kakav takav kontinuitet može uspostaviti po pitanju poetičkih, kritičarskih, pa i teorijskih, prioriteta. Sada imamo nove, mlađe, urednice i nadam se da je na početku nove faze, koja će pokazati interese i ambicije sadašnje uredničke konstalacije. Ipak nedostatak kontinuiteta u izlaženju uticaće u mnogome na ono što se može uraditi u zadatim uslovima.
KP: Godinama si u Asocijaciji za žensku inicijativu okupljala mlađe autore i autorice. Posebno je važno da se unutar te inicijative intenzivno radilo i na teoriji i na proučavanju i pisanju poezije. AŽIN nažalost više ne djeluje, kako bi rekapitulirala dugogodišnji rad? Naime, uočila sam kako se mlađe autorice u svojim prvim javnim istupima nerijetko pozivaju upravo na AŽIN…
D. Đ.: Ažin je za mene bio životni projekat. Imala sam sreću da se većina autorki na sličan način identificirala sa ovim projektom. Okupiti autorke koje bi zalegle i ozbiljno radile na razvijanju jedne dosledno sprovedene poetike, i to još da traje 10 godina, za Srbiju je neobično, posebno kad je u pitanju književnost. Projekt je imao uzore u nekim formacijama nove umetničke prakse iz 70-ih i 80-ih godina 20. veka. Zanimljivo je iskustvo da autorke i autori koji bi dolazili sa studija opšte književnosti ili srbistike nisu mogli da se uključe u rad, jer je sistem vrednosti sa kojim su dolazili bio suprotan sistemu vrednosti u Ažinu, te je to obostrano bilo nepodnošljivo iritirajuće. Većina je dolazila sa drugih odseka ili drugih fakulteta.
Na početku smo radile samo tokom leta, a u jednom ne tako malom periodu sastajale smo se permanentno svake subote u mesecu. Sesije su često trajale po nekoliko sati. Često je bilo potpuno euforično i urnebesno, ekstatično. Hoću reći: rad je bio intenzivan. Poezija i poetika nekih autorki i autora uvođena je u igru (čitali smo ih i komentarisali) i onda bi svaka od nas reagovala na taj rad u sopstvenom pisanju i objašnjavala šta je uradila i zašto. Osnovna je ideja bila da se stvori drugačiji pesnički izraz od onog koji je tada u Srbiji bio vladajući, a zatim da se razvije umetnička autorefleksija i izvestan u manjoj ili većoj meri intelektualistički prostup poeziji, što opet nije karaketristično za srpsku poeziju posle Drugog svetskog rata. Pretpostavljam da je zbog toga bilo moguće intelektualnu poziciju u Ažinu dovesti to krajnjih granica, što većinu pesnika i pesnikinja može da iritira i ljuti. Razvijale smo forme zajedničkog pisanja, kao i zajedničkog višeglasnog čitanja u javnom i privatnom prostoru, s obzirom na glasovne performanse eksperimentalnih pesnika razvijene tokom 20. veka.
Ažin je važan zbog toga što smo antologijom Diskurzivna tela poezije ponovo uvele u srpsku poeziju žanr poetike. Svaka autorka je napisala tekst o svojoj poeziji. Ako pažljivo čitate njihove tekstove, kao i tekst teoretičara, našeg tadašnjeg saradnika, Aleksandra Trklje, videćete koliko su to zanimljiva i ozbiljna promišljanja poezije, poetike, teorije i kulture.
Ažin je važan i zbog toga što su autorke nakon te antologije, u drugoj fazi rada razvile interesantnu eksperimentalnu, tekstualnu praksu (većina tih stvari je objavljena u ProFemini). Ta tekstualna praksa je, rekla bih, jedinstvena, atipična, u postsocijalizmu, ako ne šire, a ono sigurno u kontekstu postjugoslovenskih kultura.
Iz Ažinove grupacije pomenuću Nataliju Marković, Snežanu Žabić, Kseniju Simić, zatim, Danicu Pavlović, Jelenu Savić, Ljiljanu Jovanović, Snežanu Roksandić Karan, itd. Između novosadske grupacije Neolit i Ažina došlo je do interakcije. Siniša Tucić je bio naš gost sa Slobodanom Tišmom, nakon toga smo mi bile u Novom Sadu. Bojan Samson i Natalija su pisali zajedno poeziju, a Maja Solar je bila Ažinova pridružena članica i na taj način medijatorka između te dve skupine, koje su funkcionisale na sasvim, sasvim drugačijim osnovama, ali postojao je nekakav afinitet, generacijski i poetički.
KP: Kontinuirano pratiš američku eksperimentalnu poeziju, a njezin se utjecaj ogleda i u tvojoj poeziji, u kojoj se igraš jezikom, dekonstrukcijama ideologije, propitivanjem binarnosti. No zanimljivo je kako inzistiraš i na performativnosti. Upravo nastupom u Multimedijalnom institutu u Zagrebu prije nekoliko godina fascinirala si izvedbenošću vlastite poezije..
D. Đ.: Od 1983. godine prevodim američku poeziju. Počela sam sa Robertom Duncanom i Denise Levertov, oni su me fascinirali svojim spiritualnim pristupom. Levertov i posebnim ženskim senzibilitetom, a Duncan neobičnom složenošću poezije. Od 1988. prevodim jezičku poeziju (language poetry). Vezala sam se za nju da bih mogla imati nekakav, makar prividan, kontekst za pisanje sopstvene eksperimentalne poezije. Pošto su većinom language pesnici i pesnikinje i teoretičari/teoretičarke, uvek sam prevodila i poeziju i teoriju. Konačno, početkom 90-ih odlučila sam da radim magistarski rad o teoriji Rona Sillimana, Charlesa Bernsteina i Boba Perelmana. Imala sam sreću da je profesorka Vladislava Ribnikar na Katedri za opštu književnost, prihvatila temu, a kad je otišla iz zemlje, preuzeo je profesor Aleksandar Ilić. Na početku teze sam se bavila novom američkom poezijom, koja se tako zove po čuvenoj antologiji Donalda Allena New American Poetry iz 1960. u kojoj je po prvi put predstavljena poezija pesnika New York School, Black Mountain Collegea, Beat generacije, San Francisco renesanse. A na kraju, bavila sam se novim trendovima u poeziji, performas poezijom, poezijom politike identiteta, spoken word poezijom, slam poezijom, postjezičkom poezijom, itd. Ipak u središtu pažnje je bila veza koja se u radu jezičkih pesnika uspostavila između kontinentalne poststrukturalističke teorije, neomarksizma i eksperimentalne evropske i američke poezije. Teza je objavljena 2002. pod naslovom Jezik, poezija, postmodernizam.
Kada sam odlučila da radim doktorat, splet dobrih okolnosti me je odveo u Novi Sad, gde postoji jaka i otvorena Katedra za anglistiku, na kojoj sam radila sa mentorkom profesorkom Vladislavom Felbabov. Ovog puta sam izabrala da se bavim pesnikinjama i to modernistkinjama H. D., Gertrude Stein, Minom Loy, kao i jezičkim pesnikinjama i teoretičarkama Lyn Hejinian, Rachel Blau DuPlessis i Susan Howe. Bavila sam se teorijama angloameričkih i francuskih feministkinja, odnosom poststrukturalizma, postmodernizma, postfeminizma i postkolonijalizma, kao i pojmom modernizma u poeziji, visokim modernizmom, imažistima, odnosom slikarskog i pesničkog kubizma, italijanskim futurizmom. Usredsredila sam se na pojam kanona i na to šta se sa kanonom dešavalo od 80-ih godina 20. veka do danas, kao i na pojam performativnosti poezije. Najvažnije je bilo to da sam pristup beskompromisno zasnovala na konstruktivističkim teorijama. Zanima me teorija poezije koju su razvijali jezički pesnici i pesnikinje: materijalistička, kontekstualistička teorija, u kojoj su važni pojmovi politika pesničke forme i pristup kulturalnih studija. Ova knjiga je upravo izašla u izdanju beogradskog Oriona pod naslovom Poezija, teorija, rod.
Da je izvedba poezije važna, shvatila sam kada su 1991., pred sam početak ratova u bivšoj Jugoslaviji, u Beograd i Novi Sad došli Charles Bernstein i James Sherry. Oni su čitali poeziju koristeći izvođačke mogućnosti sopstvenog glasa. To me je iniciralo da krenem u tom pravcu te sam postala izvođačica. Neko kraće vreme sam izvodila poeziju pokreta (dancing poetry), ali sam se ubrzo skoncentrisala samo na glas. Važno mi je i to što ovi pesnici u tekstovima teoretiziraju različite aspekte pesničkog izvođenja. Drugim rečima, za mene nema teorije bez poezije i nema poezije bez teorije.
KP: U jednom intervjuu si istaknula kako je pjesnička scena u Srbiji iznenađujuće živa, ali da je kritika poezije umrtvljena. Možeš li pojasniti? Naime, čini se kako još uvijek bolje “prolazi” posve formalistički pristup književnosti, a da se na feminističku kritiku gleda kao na partikularnu i uskogrudnu.
D. Đ.: Problem sa kritikom je taj što su od 90-ih do danas manje više svi mladi naučnici/naučnice koji su došli na fakultete počeli da se bave prozom. Poezija, posebno ona urbana, za srpsku kulturu nije bitna (nadam se da će se stvari ipak promeniti i da se menjaju). Gotovo svi izdavači smatraju da im poezija donosi samo gubitke i nisu zainteresovani da je izdaju. Do prve knjige je relativno lako doći (postoje dve edicije), ali do druge, treće, itd. dolazi samo mali, mali broj onih koji su ‘u igri’ kulturalne moći. Sve ovo ima veze sa kulturnom politikom zemlje.
Teorije, koje mi u Srbiji još uvek zovemo ‘novima’, davno nisu nove već su dominantna paradigma, koja se podrazumeva, a one se tek sada polako uvode s teškom mukom i velikim otporima. Kao i u svemu, Srbija kasni, što ima veze, između ostalog, ali ne isključivo, i sa njenim savremenim političkim pozicioniranjima. Poezija se zato predavala iz zastarelih paradigmi imanentnih pristupa, poput angloameričke nove kritike, ruskog formalizma i strukturalizma, kojima je pridodato malo postmodernističkih teorija. Feministička kritika se takođe bavila prozom, a ne poezijom.
Većina kritičara kada piše o savremenoj poeziji ima zastarele koncepte kojima barata i to dovodi do reciklaže istrošenog jezika i istrošenih ideja koji su izgubili svaki smisao. Postoje mlađi kritičari koji se trude, pomenuću Marjana Čakarevića ili Dragoljuba Stankovića. Maja Solar, pesnikinja i filozofkinja, je u ovom trenutku najzanimljivija, jer dobro poznaje savremene teorije i u stanju je da ta znanja primeni na poeziju.
Objavljeno
Objavljeno
