Nakon više od godinu dana rada u prodaji je prvo izdanje časopisa Cesura // Acceso, koji u svom širokom zahvatu nastoji obuhvatiti bitne fenomene u poljima popularne kulture, radikalne politike i poetike. Suočivši se sa standardnim problemima u pothvatu kreiranja alternativnih publikacija, projekt je doživio nekoliko odgoda prije nego što je uz pomoć kickstarter kampanje skupljeno 1900 funti, što je konačno omogućilo produkciju i distribuciju časopisa.

Prvi broj časopisa pokriva niz tema, od kojih vrijedi izdvojiti analizu kalifornijske punk scene, utjecaj juke glazbe u urbanim geto područjima, fenomen pjevanja i tvorničkog rada i trnovitu povijest happy hardcore žanra. U broju su zastupljeni tekstovi Seana Bonneya, Anne Boyer, Seymoura Wrighta, Stevphena Shukaitisa, Howarda Slatera, Dhanveera Singha Brara, Alberta Savinia, Keva Nickellsa, Anthonya Ilesa i Eve Lear, Jo Isaacson, Mattea Pasquinellija, Martina Glabermana, Emme Robertson, Michaela Pickering i Mareka Korczynskog, Lawrencea Abu Hamdana, Simona Yuilla te Iaina Boala. 

Časopis je neprofitni projekt, nastao mimo akademskih struktura, a usmjeren je razvoju i održavanju dijaloga između glazbe i prostora političke misli i prakse. Uz objavu novih autorskih tekstova, žele omogućiti objavu i nekih već starijih tekstova koji bi se mogli pokazati bitnima za daljnje teme časopisa. Osim što se časopisom želi otuđiti eksperimentalnu glazbu iz sfere mogućih dogmatizama, on želi funkcionirati i kao platforma za kreativno pisanje koja omogućuje eksperimentiranje s formom i sadržajem i donosi nova značenja samom formatu.

Prvi broj časopisa je izašao u nakladi londonskog izdavača Anagram Books, na čijim se mrežnim stranicama može i kupiti. Uskoro će biti objavljeno i online izdanje.

Dubravka Đurić diplomirala je i magistrirala na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno je docent na Fakultetu za medije i komunikacije, Univerziteta Singidunum. Bavi se teorijom kulture, teorijom medija, teorijom moderne i postmoderne poezije, teorijom roda, umjetničkim i pjesničkim performansom, a posebno je zanimaju materijalistička i kontekstualistička čitanja poezije i medija.

KP: Ističeš kako te prije svega zanima eksperimentalna poezija, a kritički si pisala o antimodernističkoj poeziji koja je devedesetih dominirala u Srbiji. Možeš li nam istaknuti koja su bila obilježja te poetike i kako je došlo do mijenjanja pjesničke paradigme?

D. Đ.: Čini mi se da je moja zbirka poezije Priroda meseca, priroda žene – Devet metapoema, objavljena 1989. u ediciji Prva knjiga Matice srpske, bila možda poslednja koja je imala predznak eksperimentalnog. U njoj je prisutan uticaj jezičke poezije, visokog modernizma i posebno novosadskog pesnika Vladimira Kopicla i njegove prve dve knjige Aer i Parafraze puta. Već tada je poezija povezana sa eksperimentom u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji bila retka praksa. Krajem 80-ih se u Srbiji ali i u celoj tadašnjoj Jugoslaviji kao dominantan nametnuo retro postmodernizam, sa snažnim melanholičnim osećanjima i zanimanjem za tradicionalne pesničke forme. Generacija pesnika kojoj pripadam (rođenih oko 1960.), koja će postati jedan od dominantnih tokova, vezaće se u 90-im za ovaj pesnički model, što je početkom 1994. dovelo do mog razlaza sa njima.

U Srbiji 90-ih bile su dominantne dve struje jedna je retro postmodernizam, a druga još rasprostranjenija bila je antimodernizam, koji se oslanjao na narodnu poeziju, sa snažnim religioznim uplivima. Postojao je i mali broj urbanih pesnika i pesnikinja, gotovo nevidljivih na sceni. Srbija je tada bila zatvoreno postkomunističko društvo, što je svojevrstan paradoks i pesnička produkcija se u velikoj meri učaurila u arhaične predmodersnističke forme, za razliku, čini mi se, od većine drugih (ali ne svih) postjugoslovenskih sredina gde je urbana poezija uspevala da opstane, bude dominantna ili bar znatno prisutnija na sceni pisanja. Tek negde oko 1996. pojavili su se prvi urbani rukopisi mlađih autorki, koji su do nas u ProFemini došli. Jedan od razloga za njihovo pojavljivanje je taj da već tada internet postaje dostupan, da su informacije prelazile granice, da jedno društvo nije moglo biti u toj meri zatvoreno da u njega ne pristižu aktuelnosti sa svetske scene, a nove generacije su imale potrebu za drugačijim pristupom u poeziji.

Posle 2000. godine sa padom Miloševićevog režima i sa, makar simboličkim, otvaranjem zemlje ka Evopskoj uniji, menja se pesnička paradigma, te tranzicijska urbana, kolokvijalna, narativna poezija ponovo postaje dominantna, što se ranije već dogodilo u većini drugih postsocijalističkih društava.

 

KP: Jednom si istaknula kako su se devedesetih godina upravo feministički prostori nametnuli kao jedini za tebe prihvatljivi politički i kulturalni prostori. Možeš li pojasniti?



D. Đ.: Da, tokom 90-ih feministički prostori su mi se otvorili, zahvaljujući angažmanu u ProFemini i u Centru za ženske studije i komunikacije. Oba projekta bila su povezana sa antiratnim, građanskim političkim opcijama, te su u tom smislu za mene bila politički prihvatljiva i spasonosna. S druge strane, dopuštala su razvoj urbane kulture, urbane poezije, uvođenje novih teorija, posebno feminističkih. Ulazak je u ova dva projekta za mene značio započinjanje procesa učenja novih teorija, pre svega feminističkih. Tokom 90-ih biblioteke u Srbiji nisu nabavljale novu stranu literaturu, do novih knjiga je bilo teško doći, a Centrar za ženske studije i komunikacije, kao i sada, na žalost, nepostojeća Biblioteka Media centra dobijali su donacije i uspevale su da nabave savremene teorijske knjige i dugo su to bila jedina takva mesta u Beogradu.

Sloboda u kreiranju kurseva na Ženskim studijama bila je značajna, jer je svaka predavačica mogla sama da odabere pravac kojim će se teorijski razvijati.

U ProFemini postojao je odmah na početku ambivalentan odnos prema feminizmu, zato u podnaslovu stoji “časopis za žensku književnost i kulturu”. Kasnije je većina nas ušla u feminističke diskurse, mada je zanimljivo pratiti kako se posle 2000. do danas mi koje smo bile vezane za taj projekt ponovo različito odnosimo prema feminizmu.

Uzbudljivo je raditi na časopisu jer se na mikroplanu može artikulisati jedna mala književna scena, književna zajednica, kao i određena poetika. Zahvaljujući ponekad nategnutom i izborenom koncenzusu, u ProFemini smo objavljivali mahom isključivo urbanu poeziju, uz nekoliko retkih iznimki. 

Hoću da kažem da su ovi prostori imali svoj određeni politički kontekst i većina je nas vezanih za ProFeminu ili za Ženske studije imala svest o tome.

KP: Časopis ProFemina u kojem si godinama urednica pokrenut je 1994. godine, izlazio je, doduše neredovito, svih ovih godina. U njemu su objavljeni brojni eseji, znanstveni tekstovi, poezija brojnih autora i autorica. Nažalost, ove godine prvi puta nisu dodijeljena sredstva za finaanciranje. Znači li to odustajanje od  Pro femine ili se, unatoč svemu, ne predajte?

D. Đ.: Zapravo drugi put se dešava da ProFemina u poslednje 3 godine ne dobije novac, ali ne baš iz sasvim istih razloga. Mislim da se to pitanje ličnih odnosa između ljudi koji dodeljuju novac i onih kojima se dodeljuje (u pitanju su naklonjenosti ili nenaklonjenosti, prijateljstva ili neprijateljstva, partijski i drugi uspostavljeni odnosi, tačnije: interesi). U igri je još više i opšta kulturna politika partija koje u ministarstvima dodeljuju novac i nadam se da će se jednom neko svim ovim ozbiljno pozabaviti. Pitanje je šta kulturne elite, koje u ime političkih elita dodeljuju novac, smatraju da treba podržati, a šta ne, u čijem interesu i iz kojih razloga. Ozbiljna kritička analiza kulturne politike nas tek čeka.

Pravljenje časopisa je složen posao i zahteva da se jedna osoba isključivo tome posveti, što za izvestan broj časopisa nije moguće zbog ograničenih finansijskih sredstava. 

ProFemina je do sada imala nekoliko faza, mada se kakav takav kontinuitet može uspostaviti po pitanju poetičkih, kritičarskih, pa i teorijskih, prioriteta. Sada imamo nove, mlađe, urednice i nadam se da je na početku nove faze, koja će pokazati interese i ambicije sadašnje uredničke konstalacije. Ipak nedostatak kontinuiteta u izlaženju uticaće u mnogome na ono što se može uraditi u zadatim uslovima.

KP: Godinama si u Asocijaciji za žensku inicijativu okupljala mlađe autore i autorice. Posebno je važno da se unutar te inicijative intenzivno radilo i na teoriji i na proučavanju i pisanju poezije. AŽIN nažalost više ne djeluje, kako bi rekapitulirala dugogodišnji rad? Naime, uočila sam kako se mlađe autorice u svojim prvim javnim istupima nerijetko pozivaju upravo na AŽIN…

D. Đ.: Ažin je za mene bio životni projekat. Imala sam sreću da se većina autorki na sličan način identificirala sa ovim projektom. Okupiti autorke koje bi zalegle i ozbiljno radile na razvijanju jedne dosledno sprovedene poetike, i to još da traje 10 godina, za Srbiju je neobično, posebno kad je u pitanju književnost. Projekt je imao uzore u nekim formacijama nove umetničke prakse iz 70-ih i 80-ih godina 20. veka.  Zanimljivo je iskustvo da autorke i autori koji bi dolazili sa studija opšte književnosti ili srbistike nisu mogli da se uključe u rad, jer je sistem vrednosti sa kojim su dolazili bio suprotan sistemu vrednosti u Ažinu, te je to obostrano bilo nepodnošljivo  iritirajuće. Većina je dolazila sa drugih odseka ili drugih fakulteta.

Na početku smo radile samo tokom leta, a u jednom ne tako malom periodu sastajale smo se permanentno svake subote u mesecu. Sesije su često trajale po nekoliko sati. Često je bilo potpuno euforično i urnebesno, ekstatično. Hoću reći: rad je bio intenzivan. Poezija i poetika nekih autorki i autora uvođena je u igru (čitali smo ih i komentarisali) i onda bi svaka od nas reagovala na taj rad u sopstvenom pisanju i objašnjavala šta je uradila i zašto. Osnovna je ideja bila da se stvori drugačiji pesnički izraz od onog koji je tada u Srbiji bio vladajući, a zatim da se razvije umetnička autorefleksija i izvestan u manjoj ili većoj meri intelektualistički prostup poeziji, što opet nije karaketristično za srpsku poeziju posle Drugog svetskog rata. Pretpostavljam da je zbog toga bilo moguće intelektualnu poziciju u Ažinu dovesti to krajnjih granica, što većinu pesnika i pesnikinja može da iritira i ljuti. Razvijale smo forme zajedničkog pisanja, kao i zajedničkog višeglasnog čitanja u javnom i privatnom prostoru, s obzirom na glasovne performanse eksperimentalnih pesnika razvijene tokom 20. veka.

Ažin je važan zbog toga što smo antologijom Diskurzivna tela poezije ponovo uvele u srpsku poeziju žanr poetike. Svaka autorka je napisala tekst o svojoj poeziji. Ako pažljivo čitate njihove tekstove, kao i tekst teoretičara, našeg tadašnjeg saradnika, Aleksandra Trklje, videćete koliko su to zanimljiva i ozbiljna promišljanja poezije, poetike, teorije i kulture.

Ažin je važan i zbog toga što su autorke nakon te antologije, u drugoj fazi rada razvile interesantnu eksperimentalnu, tekstualnu praksu (većina tih stvari je objavljena u ProFemini). Ta tekstualna praksa je, rekla bih, jedinstvena, atipična, u postsocijalizmu, ako ne šire, a ono sigurno u kontekstu postjugoslovenskih kultura.

 

Iz Ažinove grupacije pomenuću Nataliju Marković, Snežanu Žabić, Kseniju Simić, zatim, Danicu Pavlović, Jelenu Savić, Ljiljanu Jovanović, Snežanu Roksandić Karan, itd. Između novosadske grupacije Neolit i Ažina došlo je do interakcije. Siniša Tucić je bio naš gost sa Slobodanom Tišmom, nakon toga smo mi bile u Novom Sadu. Bojan Samson i Natalija su pisali zajedno poeziju, a Maja Solar je bila Ažinova pridružena članica i na taj način medijatorka između te dve skupine, koje su funkcionisale na sasvim, sasvim drugačijim osnovama, ali postojao je nekakav afinitet, generacijski i poetički.  

KP: Kontinuirano pratiš američku eksperimentalnu poeziju, a njezin se utjecaj ogleda i u tvojoj poeziji, u kojoj se igraš jezikom, dekonstrukcijama ideologije, propitivanjem binarnosti. No zanimljivo je kako inzistiraš i na performativnosti. Upravo nastupom u Multimedijalnom institutu u Zagrebu prije nekoliko godina fascinirala si izvedbenošću vlastite poezije..

D. Đ.: Od 1983. godine prevodim američku poeziju. Počela sam sa Robertom Duncanom i Denise Levertov, oni su me fascinirali svojim spiritualnim pristupom. Levertov i posebnim ženskim senzibilitetom, a Duncan neobičnom složenošću poezije. Od 1988. prevodim jezičku poeziju (language poetry). Vezala sam se za nju da bih mogla imati nekakav, makar prividan, kontekst za pisanje sopstvene eksperimentalne poezije. Pošto su većinom language pesnici i pesnikinje i teoretičari/teoretičarke, uvek sam prevodila i poeziju i teoriju. Konačno, početkom 90-ih odlučila sam da radim magistarski rad o teoriji Rona Sillimana, Charlesa Bernsteina i Boba Perelmana. Imala sam sreću da je profesorka Vladislava Ribnikar na Katedri za opštu književnost, prihvatila temu, a kad je otišla iz zemlje, preuzeo je profesor Aleksandar Ilić. Na početku teze sam se bavila novom američkom poezijom, koja se tako zove po čuvenoj antologiji Donalda Allena New American Poetry iz 1960. u kojoj je po prvi  put predstavljena poezija pesnika New York School, Black Mountain Collegea, Beat generacije, San Francisco renesanse. A na kraju, bavila sam se novim trendovima u poeziji, performas poezijom, poezijom politike identiteta, spoken word poezijom, slam poezijom, postjezičkom poezijom, itd. Ipak u središtu pažnje je bila veza koja se u radu jezičkih pesnika uspostavila između kontinentalne poststrukturalističke teorije, neomarksizma i eksperimentalne evropske i američke poezije. Teza  je objavljena 2002. pod naslovom Jezik, poezija, postmodernizam.

Kada sam odlučila da radim doktorat, splet dobrih okolnosti me je odveo u Novi Sad, gde postoji jaka i otvorena Katedra za anglistiku, na kojoj sam radila sa mentorkom profesorkom Vladislavom Felbabov. Ovog puta sam izabrala da se bavim pesnikinjama i to modernistkinjama H. D., Gertrude Stein, Minom Loy, kao i jezičkim pesnikinjama i teoretičarkama Lyn Hejinian, Rachel Blau DuPlessis i Susan Howe. Bavila sam se teorijama angloameričkih i francuskih feministkinja, odnosom poststrukturalizma, postmodernizma, postfeminizma i postkolonijalizma, kao i pojmom modernizma u poeziji, visokim modernizmom, imažistima, odnosom slikarskog i pesničkog kubizma, italijanskim futurizmom. Usredsredila sam se na pojam kanona i na to šta se sa kanonom dešavalo od 80-ih godina 20. veka do danas, kao i na pojam performativnosti poezije. Najvažnije je bilo to da sam pristup beskompromisno zasnovala na konstruktivističkim teorijama. Zanima me teorija poezije koju su razvijali jezički pesnici i pesnikinje: materijalistička, kontekstualistička teorija, u kojoj su važni pojmovi politika pesničke forme i pristup kulturalnih studija. Ova knjiga je upravo izašla u izdanju beogradskog Oriona pod naslovom Poezija, teorija, rod.

Da je izvedba poezije važna, shvatila sam kada su 1991., pred sam početak ratova u bivšoj Jugoslaviji, u Beograd i Novi Sad došli Charles Bernstein i James Sherry. Oni su čitali poeziju koristeći  izvođačke mogućnosti sopstvenog glasa. To me je iniciralo da krenem u tom pravcu te sam postala izvođačica. Neko kraće vreme sam izvodila poeziju pokreta (dancing poetry), ali sam se ubrzo skoncentrisala samo na glas. Važno mi je i to što ovi pesnici u tekstovima teoretiziraju različite aspekte pesničkog izvođenja. Drugim rečima, za mene nema teorije bez poezije i nema poezije bez teorije.

KP: U jednom intervjuu si istaknula kako je pjesnička scena u Srbiji iznenađujuće živa, ali da je kritika poezije umrtvljena. Možeš li pojasniti? Naime, čini se kako još uvijek bolje “prolazi” posve formalistički pristup književnosti, a da se na feminističku kritiku gleda kao na partikularnu i uskogrudnu.



D. Đ.: Problem sa kritikom je taj što su od 90-ih do danas manje više svi mladi naučnici/naučnice koji su došli na fakultete počeli da se bave prozom. Poezija, posebno ona urbana, za srpsku kulturu nije bitna (nadam se da će se stvari ipak promeniti i da se menjaju). Gotovo svi izdavači smatraju da im poezija donosi samo gubitke i nisu zainteresovani da je izdaju. Do prve knjige je relativno lako doći (postoje dve edicije), ali do druge, treće, itd. dolazi samo mali, mali broj onih koji su ‘u igri’ kulturalne moći. Sve ovo ima veze sa kulturnom politikom zemlje.

Teorije, koje mi u Srbiji još uvek zovemo ‘novima’, davno nisu nove već su dominantna paradigma, koja se podrazumeva, a one se tek sada polako uvode s teškom mukom i velikim otporima. Kao i u svemu, Srbija kasni, što ima veze, između ostalog, ali ne isključivo, i sa njenim savremenim političkim pozicioniranjima. Poezija se zato predavala iz zastarelih paradigmi imanentnih pristupa, poput angloameričke nove kritike, ruskog formalizma i strukturalizma, kojima je pridodato malo postmodernističkih teorija. Feministička kritika se takođe bavila prozom, a ne poezijom.

Većina kritičara kada piše o savremenoj poeziji ima zastarele koncepte kojima barata i to dovodi do reciklaže istrošenog jezika i istrošenih ideja koji su izgubili svaki smisao. Postoje mlađi kritičari koji se trude, pomenuću Marjana Čakarevića ili Dragoljuba Stankovića. Maja Solar, pesnikinja i filozofkinja, je u ovom trenutku najzanimljivija, jer dobro poznaje savremene teorije i u stanju je da ta znanja primeni na poeziju.

Maja Solar (1980, Zagreb) magistrirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje trenutno radi kao asistentica. Članica je kluba studenata/ica filozofije Gerusija, škole poezije koju vodi Dubravka Đurić – AŽIN (Asocijacija za žensku inicijativu) i poetsko-političkog teatra Poetske rupe. Autorica je i sudionica performersko-poetskog programa LILITiranje (izvođenje poezije pjesnikinja). Objavila je zbirku poezije Makulalalalatura  (2008) za koju je dobila Brankovu nagradu (2009). Živi u Novom Sadu.

KP: U obrazloženju nagrade istaknuto je tvoje “višegodišnje teorijsko-poetičko istraživanje avangarde i neoavangarde, s jedne strane i ženskih teorija s druge”. Novi Sad ima bogatu tradiciju avangarde, još od šezdesetih godina, a tvoja poezija svakako se na tu tradiciju nadovezuje, već na početku knjige citiraš npr. Katalin Ladik.



M. S.: Uopšte interesuju me te ‘drugačije’ poetike i otkloni od konvencionalnih umetničkih praksi, a novosadska neoavangarda je vrlo specifična. Sretna okolnost je i ta što neki koji su predstavljali tu dragocenu ekipu 60ih i 70ih godina još uvek žive u Novom Sadu, neki su i dalje kulturno aktivni, mada ne više u onakvim radikalnim poetičkim okvirima. Dosta sam se bavila poezijom Slobodana Tišme, Judite Šalgo, Katalin Ladik, Vujice Rešina Tucića, Vladimira Kopicla… Neoavangardna novosadska scena je bila prostor koji je producirao umetnost kao prostor inovacije, iznenađenja, slobodnog izražavanja i umrežavanja sa najmodernijim svetskim umetničkim praksama. Ali, na srpskoj kulturnoj sceni novosadska neoavangarda je bila marginalizirana, u smislu da je bila potpuno nerazumljena i odbačena od mainstream kulture. To nije bila nikakva udobna pozicija (buntovnika) marginalaca, već najužasnija represija, jer ljudi su ostajali bez posla, neki su bili u zatvoru, nekima se pretilo, zabranjeno i osujećeno im je izražavanje. Praksa novosadske neoavangarde je bila potisnuta i nepravedno neupisana u istoriju. Sada se ona revitalizira i postaje sve popularnija, što je divno jer menja uvrežene kanone. Dakle, imala sam tu sreću sa mnogim tadašnjim akterima neoavangardne scene razgovarati i mnogo toga naučiti. Njihovi eksperimenti sa poezijom, performansima, konceptualnom umetnošću… vrlo su značajni i uzbudljivi. A citat “svojom poezijom možeš uspešno da tamaniš pacove” (Katalin Ladik) treba doslovno shvatiti.

KP: Za novosadsku književnu scenu od početka 2000., vrlo je važan centar za noviju književnost Neolit, a rezultat njegova djelovanja je zbornik poezije Nešto je u igri. Možeš li nam malo više reći o djelovanju tog centra, ali i uopće o tome kakva je poetika mlađe pjesničke scene?

M. S.: Poetike mlađe pesničke scene su vrlo heterogene, što je Neolit uspeo da pokaže i sabere u zborniku Nešto je u igri. Zanimljivo je to da Neolit svih tih godina nije predstavljao nikakvu zatvorenu paradigmu, niti određenu književnu školu i pravac, već je uspeo da okupi mlade autore/ke i oživi scenu putem književnih događanja, tribina, radionica, festivala, performansa, web produkcija, gostovanja, povezivanja umetnika i umetnica u zemlji i regionu. Pa i pomenuta Katalin Ladik je bila gošća na velikom književnom maratonu koji je koorganizirao Neolit. Tako da je Neolit zapravo imao ulogu medijatora, posrednika za sve to rasuto i nevidljivo što se dešavalo među mlađim umetnicima/ama i izneo je na videlo ko su ti novi mladi ljudi koji pišu. Neolit su činili ljudi različitih ideologija i poetika, pa je bilo vrlo složeno sastaviti taj zbornik i ispoštovati svačije kriterijume.

Poetske prakse mladih se kreću od tradicionalnih lirskih do radikalnijih, zbilja su vrlo različite. Ipak, čini mi se da dominiraju urbane narativne poetike i performansi. Sve je više javnih takmičenja, slemova i performerskih čitanja poezije, pri čemu autori/ke uglavnom pišu narativnu poeziju preuzimajući kolokvijalni jezik, spajaju popularnu kulturu i tehnologije, a ima dosta i angažovanih poetika. Manje je eksperimentalne poezije, najmanje intelektualne.

KP: U svoju poeziju unosiš razne poetske strategije, igraš se identitetima, razbijaš sintaksu, nerijetko referiraš na teoriju, interpoliraš filozofeme, naglašavaš žudnju, tjelesnost. Kako reagiraš kada se takve prakse označe kao radikalne?



M. S.: Pa ne dobijem ospice i ne izrastu mi odmah očnjaci:) Dakle nemam nikakve ‘radikalne’ reakcije na reč radikalno. No, mislim da svi ti postupci koje si nabrojala nisu uopšte radikalni. To je nešto što se već odavno radi, šteta je samo što su takve poetike manje prikazane u javnosti ili ih uopšte nema. Kada se pogleda šta je ono što se deci servira kao poezija tokom osnovnog i srednjeg školovanja, onda je to stvarno strahota. Onda nije ni čudo što se  misli da je poezija samo ta (uglavnom patrijarhalna) epika i lirika, i posle se čini radikalnim nešto drugačije. Na fakultetima nije mnogo bolje, mada tu dolazi već do promena – na primer na katedri za književnost u Novom Sadu su u redovni program, od prošle godine, uvrštena dela aktera novosadske neoavangardne scene kao literatura. To je već pomak! Dubravka Đurić kaže da je avangarda u svetu već postala mainstream.

 

Makulalalalatura je sastavljena od različitih pesama, pri čemu su neke pisane davno, a neke baš davno… Vide se i tragovi one klasične lirike. U nekom mom procesu razvijanja kao pesnikinje počela sam više da istražujem i otkrivam, što znači da sam počela drugačije pisati. Tako da prva zbirka još uvek nije toliko radikalna.

KP: Za tvoju je poeziju važno povezivanje poetskog i političkog, a na tu se kombinaciju i danas gleda pomalo podozrivo, jer kako je moguće nešto “prljavo”, kao što je politika povezati s nečim uzvišenim, kao što je poezija. No ti u nekim ciklusima pjesama upravo propituješ ekonomije, posebno ekonomije profita..

M. S.: Ee, pa da, upravo taj stereotip da su politika i poezija odvojeni je ono što se preuzima kao dominantna paradigma u obrazovanju. To je malo smešno. Poezija nikada nije bila strogo odvojena od politike, a još manje je bila čista i uzvišena u neke transcedentne sfere. To je samo jedan diskurs koji je dugo prevladavao. Svako mesto govora je već političko mesto. Sam čin selekcije, od strane onih koji imaju moć, je već politički. Dakle, uvek se vrši nekakva selekcija u književnosti, neko bira šta je to što je ‘dobro’, ‘kvalitetno’, ko je pesnik/inja, a ko nije, ko će ući u antologiju, a ko ne, kome će se objaviti knjiga, a kome ne, vrednuju se textovi… što znači da postoje instance koje imaju moć da odlučuju o tome šta je književna scena u datom momentu, i samim tim je oni i proizvode. Nije pesnik neko ko piše sam za sebe jer to voli, i na primer piše tako nešto u svoj privatni dnevnik i nikad nikome ne pročita ili pročita najbližima… već je pesnik onaj koji je u javnosti pesnik. A to znači da čitava složena mreža javnosti, u slučaju književnosti to su kritičari, žiriji, nagrade, festivali, izdavačke kuće, sistemi obrazovanja itd., produkuje pesnika ili pesnikinju. I uvek je tako bilo, samo što se određenim diskursima to mistificira. Jedan od tih diskursa je onaj koji govori da biti pesnik znači imati talenat i da to ne može biti svako, onda onaj koji govori o nekakvoj inspiraciji koja dolazi iz tamo nekog sveta ili od tamo nekih muza itd. Inspiracije ima svuda i nije potrebno zapadati u mistične transeve i patnje da bi se pisalo, taj stereotip je već dosadan. Pisati se može uvek, a podsticaji su razni. Mene najviše inspirišu knjige koje čitam, i filozofske i druge. Kao i politike, ekonomije, kulture… koje su aktuelne ili koje me ljute ili već nekako me aficiraju, pa onda moram nešto napisati o tome. Taj ciklus pesama koji sam nazvala ekonomske se upravo bavi različitim ekonomijama, od kojih je ekonomija profita (kapitalistička ekonomija) glavni problem. No postoje i svakodnevne ekonomije, kao što je i svaki text u izvesnom smislu ekonomski strukturiran… Tako da se ovaj ciklus sve više širi i parazitira na različitim uzbudljivim i vrlo inspirativnim temama.

KP: U pjesmi Cenzurisano telo ističeš da je “pol idealna konstrukcija koja se s vremenom prisilno materijalizira”. U nastavku pjesme insistiraš upravo na izboru, na plauzibilnosti identiteta, na kritici disciplini tijela. Tvoja koncepcija jastva je tehnoerotična, pluralna, i posve je jasno uočljiv utjecaj feminističke teorije, ali i suvremene političke filozofije. No prije svega, na više mjesta istaknula si važnost AŽINove pjesničke škole koju je godinama vodila pjesnikinja i kritičarka Dubravka Đurić…

M. S.: To je citat iz knjige Tela koja nešto znače Judith Butler i moj prvi susret sa feminizmom. Bilo je to vrlo šokantno, jer u feminizam sam ušla sama, preko filozofije, i onda otkrila mehanizme prema kojima živimo – a naučeni smo da je to biologija (kao neka datost). Pesma je cela nastala na osnovu razmišljanja o kritici binarne seksualne matrice Judith Butler, koja po njoj nije samo biološka već i diskursivna, i kao propitivanje i poigravanje sa različitim seksualnim identitetima. Feminizam je naravno vrlo jasno odredio i moju poeziju. Kao što svačiju poeziju određuju neki diskursi (koje pesnici/kinje ili gotove preuzimaju, pa i nesvesno, ili propituju i menjaju). A onda sam došla do antologije Diskurzovna tela poezije (koju sam pročitala u dahu, ne spavajući celu noć zbog nje) i otrkrila sve te fenomenalne cure iz AŽINa. Neolit je napravio celodnevnu radionicu u kojoj su gostovale sve tadašnje članice AŽINove škole poezije i teorije sa Dubravkom Đurić. Tada sam otkrila da u Beogradu postoje pesnikinje čiju paradigmu u potpunosti delim. Za razliku od Neolita, AŽIN je od početka imao vrlo jasnu paradigmu koja je zahtevala formalno ili neformalno obrazovanje, rad na jeziku kao kultivisanom mediju (a ne samo preuzetom iz svakodnevnog govora), autorefleksivnost, istraživanje teorija i feminističku senzibilnost. AŽINovske pesnikinje su najradikalnije pesnikinje u Srbiji. Mada mislim da su one radikalne i za hrvatsku pesničku scenu, jer u Hrvatskoj također dominiraju moderne i postmoderne poetike narativnog tipa koje uglavnom preuzimaju kolokvijalni jezik. Dugogodišnjim obrazovanjem i jednom specifičnom vrstom grupnog rada, Dubravka Đurić je proizvela čitavu generaciju mladih pesnikinja koje su potpuno subverzivne za književni establišment. U tom smislu, one ga i menjaju, jer su donele nešto novo. Ljiljana Jovanović je svojom knjigom Tehnologija mame ušla u uži izbor za Brankovu nagradu, što je također vrlo značajno. To znači da se književni režim menja. Feminističke, intelektualne, eksperimentalne itd. poetike nisu više toliko radikalne, distribucije uloga, teritorija i jezika se pomeraju..

KP: Insistiranje na tijelu i žudnji potaklo je i povezivanje performansa i poezije, a u tim performansima, ponovo naglašavaš važnost angažmana, ali i grupnog rada. Možeš li izdvojiti neki aktualni perfomans, ili pak podsjetiti na neke za koje ti se čini da su uspjeli kao poetska subverzija?

M. S.: Bilo ih je mnogo, izvođeni su sa različitim ljudima, ali nekako su najsubverzivniji performansi koje radim sa pesnikom Dušanom Pržuljem – sa kojim činim poetsko-politički parateatar Poetske Rupe. Poslednji je bio izveden u Begradu na Pesničenju, i na neki način je bio i podrška studentima/kinjama u Hrvatskoj i blokadi fakulteta. Tako je jedan performans interpretirao poetsku evoluciju, a drugi poetsku revoluciju. U tom drugom performansu, koji je imao pozadinski video-muzički rad sa provokativnim porukama, Dušan i ja smo vodili razgovor koji je simulirao intervju kritičara i pesnikinje. Dušan je postavljao ozbiljno-neozbiljna kritičarska pitanja, a ja sam odgovarala doslovnim citatima iz dela Mao Zedonga. Ti citati su se odnosili na govor o preplitanju politike i umetnosti, na kulturnu revoluciju koja je povezana sa političkom revolucijom. Evo, jedno pitanje i citat-odgovor je bilo: Za koju organizaciju radite? – “‘U savremenom svetu svaka kultura, dakle i književnost i umetnost, pripada određenoj klasi i sledi određenu političku liniju. U stvari, ne postoji umetnost radi umetnosti, nadklasna umetnost, umetnost koja se razvija po strani politike ili nezavisno od nje.'”

KP: U jednom intervjuu si istaknula kako ne voliš pisati na papiru, kako te uzbuđuje tastatura i sve te mogućnosti koje pruža internet. I tvoji tekstovi su nerijetko puni poigravanja – rušiš linearnost, mijenjaš fontove…

M. S.: Da, šteta što je skupo štampati knjige u boji, onda bi se imao pun ugođaj tehnoloških poetiziranja. Dobra stvar je ta što na internetu može svako da objavljuje ono što piše i da eksperimentiše sa svim mogućnostima koje daju programi za pisanje, crtanje, dizajn… Zbilja već odavno ne pišem ništa na papiru. A ta slika pesnika/inje koji vole da pišu na papiru koji šuška, pa onda u pozadini sveća, pa čitanje uz zvuk klasične gitare ili klavira, pa kao dekor idu knjige, i obavezno i vino ide uz pisanje, jer nema pesnika boema bez alkohola… to je jedan vrlo staromodan stereotip i meni već dosadan. U redu je ako to neko tako doživljava i voli, no stereotip pesnika-boema koji piše sentimentalnu poeziju nije jedini i postoji mnogo drugačijih obrazaca. Novi pesnici/kinje pišu i izvode poeziju na sve uzbudljivije načine, maksimalno koristeći tehnologije i nove medije, što svakako usložnjava i sentimentalnost.

KP: U svojim tekstovima nerijetko pišeš o patrijarhatu, neoliberalizmu, komercijalizmu u kulturi, a podržala si i nedavne studentske prosvjede u Zagrebu..

M. S.: Politika, ideologija, ekonomija, seksualni režimi (kao patrijarhat)… sve to je upisano u svaku poeziju. Čak i kad nije eksplicitno pisano o tome, po načinu kako neko piše, koji jezik koristi, kakva je forma pisanja, kakvi diskursi se preuzimaju… već se vidi kakva je ideologija u pitanju. A ako je to osvešćeno, onda se i glasno piše o tome. Mislim da je to važno. Patrijarhalne pesme, koje čine najveći deo svake nacionalne književnosti, se preuzimaju bez propitivanja i produkuju ponašanja koja će ponavljati taj model. Zato je angažovana književnost vrlo važna. Jer književnost nije samo puko opisivanje osećanja, atmosfere, kukumakanja i patnji, ratova i narodnih heroja, već nešto mnogo složenije i zanimljivije. Trebalo bi već postati jasno da jezik nije samo prozirni medijum koji preslikava nešto što već postoji, već da je jezik konstruktivan, to znači da on sam proizvodi stvarnost.

Studentski protesti u Zagrebu su me oduševili, pravi potez protiv sve većih noćnih mora kapitalizma i svih njegovih posledica. Protiv komercijalizacije obrazovanja i kulture se treba boriti, a jedan od načina je i da se o tome piše. Jer reči nisu nikad bile naivne i nevine. Reči su vrlo opasne. I reči proizvode…