-Pa di si rođak, pederčino stara? -; glas iz mobitela je pokušavao nadjačati motor kamiona i Mišu Kovača koji se u pozadini borio s Dalmacijom u svom oku.

Kad te ova rečenica probudi, pa makar bilo i tri popodne, lagano se izbezumiš. Kao da ti netko nasilno penetrira u lifestyle pa u milisekundi moraš izvesti sve ono za što normalnim ljudima trebaju godine. Skužiti tko si ti zapravo i gdje su korijeni tvog bitka. Konkretno, jesi li kul i urban lik, pače, kreator javnog mnijenja ili samo još jedna seljak koji stjecajem okolnosti živi u srednjoeuropskoj metropoli.

-Šta je, govnaru dalmatinski?! Šta me budiš koju pičku materinu?! -; kažeš, definirajući se pri tom.
-Nabijen te na kurac, pederčino purgerska!
-Šta je, di si?
-Evo me prid Svetin Rokon. Moran ujutro vratiti kamion u skladište i uzest novi pa se vraćan doma. Oćemo ić pit večeras?
-A radin, jebiga.
-Šta radiš, Gospe ti, u petak navečer?
-Moran pisat reportažu s Big Brother partija.
-Ali je tamo zabranjeno pit?
-Nije.
-Pa šta me jebeš koji kurac onda?

Nakon pola sata, kuham kavu i rolam đoju. Provjeravam aparaturu za večeras – kazeta u diktafonu, baterije, kartica u digitalcu. Sve je spremno za još jednu geeenijalnu večer u Piranhi.

Provjeravam zoom. Dali su mi novi aparat pa sad mogu dobro uhvatit Renatin dekolte i s drugog kraja kluba. Opet mobitel. Urednik.

-Ti si večeras u Piranhu, je li tako? -; počinje.

Šaltam se sa seljaka na urbanog i kul lika, pače, kreatora javnog mnijenja. Ovakvi tiltovi u kombinaciji s travom garantiraju shizofreniju do četrdesete.

-Da, jesam.
-Kod tebe je novi digitalac?
-Da, zašto?
-Imam novi zadatak za tebe. U ITD-u igra jedna plesna predstava. Trebaš otići tamo i poslikati to.
-Ali… čekaj… mi uopće nemamo rubriku kultura.
-Ma ne radi se o tome nego žene plešu gole, a sve je financiralo Ministarstvo.
-Dobro, i?
-Šta “I?” Pa, čovječe, ja tebi nakon tri godine u ovom poslu moram crtati stvari.
-…
-Poslikaj ih na stageu, zumiraj sise i guzice i imamo jebenu naslovnicu.
-Kužim to, ali s kojim naslovom -; “Vidi, sisa”!?
-Zavrtit ćemo priču kao s onim pušenjem na Jarunu. Kužiš? Zašto Ministarstvo financira striptease?
-Aha… A ja se trebam zgrozit svim tim u tekstu?
-Aleluja, skužio si.

Dva sata kasnije, u stan mi upada rođak Mate. Najveća legenda među Konzumovim šoferima. Nakon glasnog uvoda, rola đoju i počinje, kao, ozbiljno.

-Do ka š ti nas sramotit, a?

Ja se skroz sjebo. Nemam pojma o čemu pričam.

-Ja se falija po firmi kako iman pametnoga rođaka, kako čovik piše u novine, pokaziva in članke, a ti onda onako. Sad me svi zajebaju. A prošlu nedilju, jadna baba ti na misu nije išla od sramote.
-Mate, koji ti je kurac?
-Pa ono kad si o pederin pisa. Od svi judi u Zagrebu, baš in ti moraš stat u obranu. Pa jeba mu Bog mater!

Ja se opet šaltam na seljačinu.

-A moran, Gospe ti! Ne mogu, Boga ti, samo za babin gušt pisat.
-Ma znan nego… -; dodaje mi đoju -; Čovik bi pomislija da stvarno misliš tako.
-Ma… ma… zajebi to. Nego, iđemo u kazalište večeras.

Na Matinom licu šok.

-Ti se, Isusa mi, drogiraš! Dobro je Mare susida rekla.
-Moran zbog posla. To je uru vrimena pa ćemo pit.
-Neš na Big Brother?
-Neću.
-Pa di ćemo ić pit onda?
-A ne znan… Kakva mista voliš? Oćeš na narodnjake?
-Oću pičku materinu! Daj nešto, ono, domaće… Znaš, Gospe ti, Mišo, Stavros, Zečić…
-Nema ti toga. Ili narodnjaci ili strano, domaće ti ovde niko ne sluša.
-Sereš!
-Ne seren, Boga mi!
-Ovde je sve ludo, je Isusa mi! -; zaključuje i uzima đoju natrag.

Oko devet smo spremni za akciju.

-Ka ti je to kazalište? -; pita.
-U deset.
-Oćemo ić šta izist prije?
-Možemo, oćemo do picerije?
-Jebeš piceriju, amo na pečeno negdi.
-Di š u Zagrebu na pečeno, jebote!
-Šta, ni toga nema?
-Pa vjerojatno ima negdi u pizdi materini, ali po centru nema nigdi.

Gleda me u nevjerici.

-Čekaj, nema pečenoga i niko ne sluša domaću muziku. Pa je li ovo glavni grad Hrvatske ili koja pička materina? -; već je na rubu živaca.
-Mogu pogledat na internetu. -; kažem.
-Šta?
-Pa za pečeno.
-Je, mene si naša zajebavat! Amo ća, izist ću ćevape neke usput. Valjda toga ima.
-Ima.

Nakon sat vremena, Mate je ispred SC-a parkirao Konzumov kamion, platili smo upad i nacalili se ispred ulaza u polukružnu dvoranu ITD-a.

Mate se nije mogao načuditi ekipi -; hrpa šarenih djevojčica, par ozbiljnih teta u srednjim godinama i neki tipovi kojima je Mate u roku munja utvrdio seksualno opredjeljnje.

-;Evo tvoji, rođak! -; nacerio se.
-;Odjebi!

Ušli smo u polukružnu, sjeli u prvi red i počeli čekati početak.

-Je li, a kakva je ovo predstava? -; počeo je Mate.

Čovjek je zadnji put bio u kazalištu kad nas je drugarica u prvom osnovne odvela da gledamo neku lutkarsku predstavu o partizanima. Mislim, doživljavao je to kao prvu pričest. Obaviš je jednom pa si miran ostatak života.

-Pa… plesna.
-Šta, oni balet?
-Pa nije baš ka balet, ovo ti je suvremeni ples.
-Ka ono u Bingu? E, jesu in dobre one pičke šta plešu.
-Ma nije ni to nego… kako bi ti reka… suvremeni ples…
-Ne znaš ni ti! Odlično!
-Pa ono, nije da ne znan, samo ne znan kako bi ti to opisa. Tu ti se ka… amo reć… mislin, iđe se i na fakultet iz toga. Samo nema u nas.
-Boga ti? Na fakultet? I šta uču tamo?
-Pa plesat, jeba mu ti mater!
-Je svašta na svitu ima.

Nakon pet minuta, svjetla se gase i na scenu izlaze plesačice. Gole.

-Asti Isusa! -; Matino oduševljenje prolomilo se dvoranom što je uzrokovalo popriličan žamor i par glasnih cereka.
-Daj, umukni idiote! -; šapćem mu.
-Dobar fakultet u pičku materinu! -; ceri se i šapće -; Još da su ove flastere skinile, mogle bi u Stipe u kafiću plesat.

Tu sam se ja onda temeljito sjebo. Žene su preko bradavica imale naljepljene flastere tako da je propao plan s bombastičnom naslovnicom, zgražanje nad stripteasom i pljuvanjem po Ministarstvu kulture.

-Jebaji ga! -; samo sam promrmljao i krenuo škljocati zumirajući flastere.

Kad je završila predstava, opet smo stajali pred ITD-om, a ja sam nervozno čačkao po mobitelu tražeći urednikov broj.

-Jesi pofotkao? -; odmah je krenuo.
-Jesam, ali ništa od priče.
-Kako to misliš?
-A imale su flastere preko bradavica tako da, tehnički gledano, nisu gole.
-Kakve flastere?
-Pa flastere, jebote! Kakvi mogu bit flasteri!?
-Šta ćemo sad?
-Nemam pojma, ti si urednik.

Muk. Kao, razmišljamo.

-Je li znaš napisati, kao, kulturni tekst o tome?
-O suvremenom plesu?
-Da. Stavimo veliku fotku na petu, šestu stranicu i neku minijaturu od teksta.
-Nisam nikad to pisao, jebote! Mislim, šta da napišem? Žene s flasterima na sisama plesale u ITD-u?
-Ala tebe! Pa znaš te tekstove o suvremenoj umjetnosti. Uvijek se nešto propituje. To ti je ključna riječ -; propitivanje. I… i prolaznost vremena. To dvoje se uvijek pojavi u tim tekstovim.
-Kurac moj se propituje! -; ja već nadrkan.
-Pogledaj na netu negdje, ne znam, sigurno ima negdje nešto o predstavi.
-Di?
-Nemam pojma, zašto tebe plaćam? Sutra do tri mi šalji to.

Prekidam razgovor i vraćam se do Mate. Ovaj još pod dojmom.

-Rođak, ti si legenda! -; počinje.

Gledam ga i ne kužim.

-Jeba mater, meni je tek sad sve to postalo jasno.
-Šta to?
-Pa ta kultura i to. Razumiš, kako to pametan i kulturan svit radi. Mi seljaci, jebi ga, iđeš na narodnjake pa je gledaš kako pleše na stolu, pa se vrti oko onoga ka za vatrogasce, pa se neko potuče, pa izvadi pištol… Uvik neko sranje. Ovde lipo dođeš u kazalište, sidneš ka čovik, guštaš je gledat i lipo ženi plješćeš na kraju. Nije grezo, razumiš. Još kad zapališ, milina božja. Ka da ne znaš di si. Gledaš u nju, a ona lipo pleše, ne baca se ka ova na stolu nego sve s miron, ono, polako, lipo. Boga mi, ka da san u raju bija uru vrimena.

Gledam Matu i ne kontam koji mu je kurac.

-Čekaj, svidilo ti se?
-Pa govorin ti, budalo, prva liga!
-Jebeš me sad!
-Vidi budale. Ka da u Konzumu radiš, pizda mu materina, a ti si, ka, nešto, pametan. Ali se tebi nije svidilo?
-Pa je, ali ono…
-Jeba mater, neće mi niko u firmi virovat!

Mate je nakon dva sata i još dvije đoje zaspao kao malo dijete. Siguran sam da je sanjao gole plesačice s flasterima i osjećao se kao da je u raju.

Ja sam krenuo kopati po netu i nakon pola sata googlanja, naletio na Kulturpunkt.hr i opis predstave koju smo gledali.

Impersonalizacijom pokreta u prvi je plan stavljeno tijelo, a ne osoba, iako se ne može zanemariti njena težnja za dominacijom i pomicanjem granica u koje je stavljena. Ta latentna borba za dominacijom stvara napetost koja se sve više povećava i izbija na površinu do konačnog slamanja fizičko – mentalnog prostora u kojem se osoba nalazi.