Naime, dok se tradicionalni, neblokadniFEST redovno održavao krajem februara / početkom marta, u atmosferi intenziviranja studentskih i opštenarodnih protesta, izvorno pokrenutih nakon pada nastrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024, u kojoj je nastradalo petnaestoro građana i građanki, najave za ovu međunarodnu reviju su izostale. Festival, međutim, nije otkazan, već je pomeren za septembar, iz navodno bezbednosnih razloga usled nestabilnog stanja u državi, premda se o ovoj migraciji već duže vreme govorkalo u kino-kuloarima.

Ako je verovati saopštenju studenata, sam upravni odbor FEST-a, koji organizuje Centar beogradskih festivala (CEBEF) pod okriljem Grada Beograda, podeljen je po pitanju podrške višemesečnim protestima protiv korupcije i sistemskog nasilja. Čini se, pak, da FEST prolazi kroz mnogo dublju krizu, prouzrokovanu između ostalog kadrovskim promenama. (Pomenimo i da je jedan deo kulturne javnosti burno reagovao na jesenju selidbu FEST-a, jer se novi termini preklapaju sa znatno manjim – ali relevantnim i filmofilima dragim – festivalom Sedam veličanstvenih.) 

SKC, zanemareni decenijski stožer omladinskog kulturnog života u Beogradu, koji su studenti blokirali sredinom februara, u međuvremenu je revitalizovan svirkama, tribinama i izložbama, a sada gosti i autohtoni filmski festival. Parola s početka teksta i referisanje na najinstitucionalizovaniju filmsku reviju u Srbiji svedoče ne samo o činjenici da ovog marta jedan festival ustupa mesto drugom, već upućuju i na mogućnost – ili tačnije potrebu – da se, baš kao funkcionisanje i ponuda SKC-a i drugih kulturnih institucija, i festivali ponovo promisle u svetlu društveno-političkih promena u zemlji.

Tako blokadnimFEST-om upravljaju kolektivno studenti, bez istaknutih predstavnika ili javno vidljivih zaduženja, dok se predlozi razmatraju i odluke donose demokratski, shodno plenumskim principima na kojima su zasnovane blokade univerziteta i institucija. Zavisno od sale, na projekcije se ulazi sa indeksom (jedan student može da uvede dvoje građana ili građanki bez indeksa), uz prijavu ili sasvim slobodno. Ulaz je besplatan, a donacije se koriste da se podigne tehnički nivo projekcija (u trenutku pisanja ovih redaka, novac se prikuplja za kvalitetniji projektor i platno). Satnici se pristupa u jednostavnoj i preglednoj Google tabeli, dok Instagram nalog blokadnifest kao glavni kanal za komunikaciju izbegava ustaljene PR-ovske ili kustoske intervencije, zadovoljavajući se trezvenim i praktičnim najavama dnevnog programa po salama.

Program, koji se održava većinski u SKC-u, ali i u brojnim drugim salama (Kulturni centar Beograda, Dom kulture Studentski grad, Jugoslovenska Kinoteka u Uzun Mirkovoj, Filozofski fakultet, Fakultet dramskih umetnosti), oslikava incijativu koja stoji iza njega, te kolektivistička ubeđenja i trenutne, a ujedno i univerzalne, socijalne preokupacije. Naglasak je umnogome stavljen upravo na studentske radove, koje su autori i autorke mogli da prijave tik pred festival, grupisane u eklektične blokove kratkih filmova kojima se uglavnom završavaju dnevne projekcije u SKC-u. Dok se u tom korpusu tematski fokus čini sporednim, veći deo programa čine najrazličitiji naslovi koji se bave temama pobune, otpora i promene, preispituju normativne i opresivne društvene, političke i kulturne obrasce, te pozivaju na dijalog. 

Bez žanrovskih, rodovskih i metražnih ograničenja, program donekle počiva na regionalnim ostvarenjima mlađe generacije, poput Maje Novaković, Marka Grbe Singha ili Igora Bezinovića (uz česte razgovore sa autorima i autorkama), među kojima se posebno relevantnim u ovom kontekstu čini uvrštavanje Okupiranog bioskopa Senke Domanović (2018), dokumentarne hronike aktivističke okupacije beogradskog bioskopa Zvezda, kao svojevrsne proto-instance proaktivnog vraćanja kulturnih ustanova mladima.

Avangardni, ikonoklastični i subverzivni klasici sa jugoslovenskog i drugih prostora (Makavejev, Varda, Straub-Huillet, Godard, Pasolini) potvrđuju fokus na filmove koji se ne samo bave pitanjima kakva su kolonijalizam, političko disidenstvo i građanska neposlušnost, već su i sami bili vesnici estetskih, pa i društvenih, revolucija 1960-ih i 1970-ih. Program zaokružuju “pristupačniji” naslovi skoro viđeni na festivalima ili u bioskopskoj distribuciji, gde se rasvetljivanje istorijskih i društvenih fenomena nadmeće sa filmofilskim eskapizmom. 

U trenutku kada su brojni festivali širom Evrope okoštali u neoliberalnoj trci ka prestižu, katalozima rastrzanim između omažiranja i jurcanja za atraktivnim premijerama, u komodifikaciji filma, glamurizaciji susreta i oreolizaciji gostiju, gde svaka godina donosi relativno predvidivu raspodelu kolača, blokadniFEST unosi dozu improvizovano-promišljene subverzivnosti – kolektivno donošenje odluka, organizaciona munjevitost i uređivačka snalažljivost svaki odabran film čine potrebnim i stavljaju ga u produktivnu tenziju sa ostalima.

Zamenjujući selektorsku poziciju demokratičnim koncipiranjem programa gde su ton i ideja-vodilja filmova, ideološka stremljenja autora i autorki i potencijalni društveni efekat važniji od industrijskog nadigravanja za headlinere i selekcione koherentnosti, blokadniFEST vraća filmski festival u srž društvenih zbivanja i to kao prostor za istinski dijalog, a ne onaj kakav treba štiklirati na kojekakvim konkursnim prijavama.

U tom smislu, osnovni doprinos ovog događaja ne treba tražiti ni u kinematografskoj angažovanosti i raznovrsnosti kao direktnoj kontrateži postojećim manifestacijama (na kraju krajeva, čak i skorija ostvarenja koja se mogu pogledati na blokadnomFEST-u već su prikazana upravo na nekim od srpskih festivala). Najvažnije što blokadniFEST donosi jeste potencijal da festivali sa crvenih tepiha siđu u prostore gde se crvenim rukama traži društvena pravda. Drugim rečima, ne da obrađuju goruće teme, već da i sami budu goruća društvena tema.

Tekst je nastao u sklopu projekta Come Together koji sufinancira Europska unija iz programa Kreativna Europa. Stavovi izraženi u tekstu ne odražavaju nužno stavove Europske unije ili Europske izvršne agencije za obrazovanje i kulturu.