Nušić drugi puta među Hrvatima

Piše: Luka Kurjački

Bilo koji štos, ma koliko bio duhovit, u nekom trenutku se mora istrošiti. Uz rizik da ova konstatacija zazvuči grublje od sveobuhvatne ocene Gospođe ministarke Olivera Frljića i da negativnim tonom “oboji” čitavu kritiku, ona ipak stoji. Međutim, svrha “štosa” kojim se ovom prilikom Frljić poslužio, nije poglavito da bude duhovit, već predstavlja jasan društveni komentar. Zbog ovoga ostaje još veći žal – i namera i ideja su i više nego na mestu, ali očekivani efekat izostaje.

Naime, i pre premijere Nušićeve Gospođe ministarke (ili ministrice, u “prevodu” na hrvatski) u zagrebačkom Kerempuhu svakome ko iole prati hrvatsku ili srpsku štampu bilo je poznato da je Frljić odlučio da titluje svoju novu predstavu, tj. da karatkerističan Nušićev jezik s početka prošlog veka prevede na savremeni hrvatski. Sa ovim predznanjem i utiskom o Frljiću kao reditelju političko-manifestnog, stigao sam u glavni grad Hrvatske. Ne znajući ništa o Kerempuhu, na osnovu istaknutih plakata stekao sam dojam da je reč o pozorištu vodviljsko-burlesknog repertoara. Zaista – zavesa se diže, na sceni su troja vrata, glumci u komično prenaglašenim kostimima iz epohe mahnito jure kroz njih, sudaraju se jedni s drugima, sve u vrlo visokom ritmu i praćeno zvucima dinamične starogradske muzike. Iznad pozornice titl na kome se uzvik “Jao!” titluje kao “Ajme!”, da spomenem ovde samo najvisprenije mesto prevoda. Scenografija je jednostavna, sastavljena od ploča močvarne boje, koje se nakon “avanzovanja” muža glavne junakinje u ministra, okrenu na zlatasto naličje. Mora se priznati da scenografija i ne oduševljava svojim rešenjima, ali je zato kostim iznimno efektan, ostvarujući i komičnu funkciju karakterisanja likova. Ovo je posebice izraženo u kostimu Ministarke, koja se pojavljuje u šljaštećoj haljini, žutim rukavicama koje pre asociraju na čišćenje klozeta nego na otmenost, a oko glave nosi nezamislivu traku sa bisernim resama zbog koje izgleda kao mešavina ratničke nomadske kraljice i abažura lampe u hotelu za skorojeviće. Njena pojava em što izaziva smeh, em dočarava njenu pokondirenost i nemogućnost da premosti jaz od “dobre domaćice” do otmene gradske dame, i odražava njeno upiranje da shvati šta je uopšte ta “svetska otmenost”. Ovo uopšte nije zanemarljivo, budući da je upravo ta njena težnja ono što izaziva smenu njenog muža i njenu tragediju. Malo je reći da sam bio iznenađen otrkivši da scenografiju i kostim potpisuje ista autorica, Sandra Dekanić.

Mada im izgovor katkad pobegne, glumci su uglavnom uspeli da iznesu srpski govor sa provincijalizmima. Po “naški” posebice dobro govore Borko Perić i Dean Krivačić. Borko Perić tumači ministarskog zeta Čedu kao “velikog kombinatora”, mada glumački često neodređen. Nasuprot njemu, Dean Krivačić ostvario je sjajnu sporednu ulogu “svetskog čoveka” i zavodnika koji kao učitelj otmenosti do strahopoštovanja zbunjuje Ministarku svojim vrskavim francuskim. Iako je čitava glumačka postava igrala kao ansambl, bez individualnih “iskakanja” i improvizacija, poštujući pre svega precizna rediteljska uputstva, primetne su oscilacije u kvalitetu. Razočarao je Hrvoje Kečkeš, preglumljujući legendarnog “Peru pisara, iz administrativnog odeljenja”, a oduševio Luka Petrušić, vrhunski stilizovanom glumom u sporednoj ulozi Pere Kalenića, tipičnog grebatora sa ovih prostora koji uvek postaje nečiji rođak “s majčine strane” kada mu to sitna korist nalaže. Ženski deo ansambla većinom je podbacio. Linda Begonja bleda je kao ćerka Dara, budući uglavnom samo neko s kim mama Ministarka razmenjuje replike, kao i neupečatljiva Ana Maras u ulozi služavke Anke, koja se zadržava na funkciji iz teksta, takođe ne izgradivši lik. Maja Posavec je u početku ekspresivna i komična kao dečak Raka, problematični “revolucionar” u povoju, ali nam kasnije više ništa ne pruža čime bi se za ovaj lik vezali, što je doduše više posledica teksta i rediteljskog štriha nego glume. Zato izbor glavne glumice predstavlja pun pogodak. Elizabeta Kukić maestralna je kao Ministarka kojoj se u isto vreme podsmevamo, osuđujemo je i saosećamo sa njom. Njen provincijalni govor, njena urođena snaga, užurbanost i netaktičnost toliko suprotni “otmenoj dami”, njeno kašljanje i pljuckanje u trudu da nauči da puši, i njena razneženost dok čita namirasano pismo svog ljubavnika (jer sve velike dame moraju pušiti i imati ljubavnika), neodoljivi su.

Hrabra je rediteljeva odluka da čistokrvnu nušićevsku komediju, koja doduše u sebi ima elemente vodvilja, postavi kao žanrovski eksplicitno čist vodvilj.  Ono što naoko deluje lako, režirati razigrani vodvilj, zahteva preciznost i veštu rediteljsku tehniku koju je Frljić Gospođom ministarkom pokazao. Njegovi rediteljski postupci su jasni, radnja teče u vrlo brzom ritmu, praćena starogradskom i balkanskom narodnom muzikom, uz dominantne visoke zvuke tambure i pesmu “Evo banke, Cigane moj”. Ipak, nakon prve polovine koja je obeležena haotičnom svežinom vodvilja, postaje jasno da predstave ne nudi mnogo više od poznatih “štosova” iz teksta i ustaljenih konvencija žanra. Kao što i titl ubrzo prestaje da bude zanimljiv, tako postaje očigledan i nedostatak rediteljske inventivnosti na sceni. Jasno, kod titla je od duhovitosti prevoda ipak važnija ideja – naglašavanje besmislenosti kulturne podele zajednica koje dele zajednički jezik i prema tome mnoge dodirne tačke u svojim kulturama.  Ali, scenska zbivanja previše lako gube na zanimljivosti, što je svakako rezultat i već navedene nedovoljne glumačke energije i uigranosti ansambla. Iako potencijalno vizuelno snažna, ni sama poslednja scena Ministarkine uzaludne borbe protiv novina koje se potom bacaju u vazduh ne donosi očekivani efekat, jer je do tada ritam postao isuviše ustaljen i samim tim značajno izgubio na snazi. Ipak, značaj izvođenja dela Branislava Nušića u Zagrebu, koji ni po čemu nije zaslužio da se ne igra u sredini koja ne samo što deli jezik, već i probleme o kojima je pisao, ne bi trebalo da bude zanemaren. Zato Frljićevu Gospođu ministarku, iako ne donosi previše inventivnosti i zanimljivosti na pozorišnom planu, treba pozdraviti kao jedno od dela novog vala regionalnog teatarskog stvaralaštva; vala, koji će, nadajmo se, dovesti do konačnog ponovnog uspostavljanja zajedničkog kulturnog života.  

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa ‘Kultura 2007-2013’ Europske Komisije. Ova publikacija se financira uz podršku sredstava Europske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske Unije.