Kulturoskop Criticize This

<

Povratiću

Uprkos njegovim pretenzijama da se uspostavi kao neprijatelj bilo kome ko zapravo ima vlast, Frljić zapravo efektivno opslužuje vladajuću ideologiju.

Piše: Nikola Skočajić

Zoran Đinđić, autorski projekat: Oliver Frljić, produkcija: Atelje 212, Beograd, premijera: 18. Maj 2012. 

Politički teatar je marketinška moneta kojom Oliver Frljić sebi pokušava da obezbedi legitimitet. Za većinu njegovih predstava, karakteristična je hiper elaboracija koja podrazumeva da se u samo izvođenje uključi i odbrana od kritike, pod uslovom da usvojimo da je znao sam da ćeš to da kažeš validan argument. Tako i u Zoranu Đinđiću Ateljea 212 glumci tokom izvođenja izgovaraju stvari koje bi predstavi/Frljiću mogle da se prebace. Međutim, bitno je pozabaviti se onim reklamiranim političkim u predstavi koja se bavi pozadinom ubistva Zorana Đinđića tj. s obzirom na flagrantnu apolitičnost ove predstave, treba se pozabaviti Frljićevom aproprijacijom same politike.

Predstavu otvara pranje ruku krvlju, u buretu sa natpisom novija srpska istorija. Oni sa krvavim rukama zatim optužuju publiku za raznorazne stvari koje se nalaze u naslovljenom buretu, a svaki glumac ponaosob, obavezno i za ubistvo Zorana Đinđića. Dakle, predstava počinje odnoseći se prema onome što je jedna od njenih glavnih preokupacija, pitanjem kolektivne krivice. Do značenja kolektivne krivice, ili možda bolje reći njenog značaja, treba doći postavljanjem pitanja čemu ona služi tj. kakve političke efekte proizvodi njeno usvajanje/priznavanje. Ukoliko pretpostavimo da taj ideologem jeste u službi nečeg konkretnog, onda ga najlakše možemo naći u službi alibija za one zaista odgovorne. Drugi problem kada se govori o krivici, tiče se kategorije kojoj ona pripada. Ukoliko je neko zaista hteo da se bavi političkom analizom, da li bi se baš prvo uhvatio ovog problema i da li bi ga se doticao uopšte? Pitanjem kolektivne krivice, koja se nalazi isključivo u okvirima kategorije morala, bavio bi se samo onaj kojeg politička analiza uopšte ne zanima ili onaj koji ne želi da do političke analize uopšte i dođe. Već u prvoj sceni, Oliver Frljić, sa moralizatorske pozicije, pitanje odgovornosti sasvim depolitizuje.

U svojoj elaboraciji problema, režiser dalje optužuje za političku nepismenost. Tu je naravno, poslužio Breht i njegova čuvena optužba protiv onih koji se diče nepoznavanjem politike. Pored kontradikcija u kojima Frljić poziva na kolektivnu odgovornost za greške iz neznanja, on direktno pretpostavlja da bi znanje o politici dovelo do ispravnih izbora. Iako bi taj optimizam mogao da bude dirljiv, iza njega se krije nešto drugo. U intervjuu koji je dao za Peščanik, povodom citiranja Brehta, režiser kaže "Vjerujem da je parlamentarna demokracija strašna zbog toga što politički nepismenim osobama daje mogućnost da kreiraju određeni politički kontekst, da biraju ljude koji će ovu zemlju voditi. Kada o tome razmišljam, uvjek se sjetim da je i moja pokojna baka, gledajući u Travniku HTV, u nekim godinama imala pravo glasa". Pored toga što se kritički odnosi spram parlamentarne demokratije u razgovoru koji vodi povodom predstave koju je napravio o Zoranu Đinđiću, prvom idolu srpskog (neo)liberalizma i otvorenom anti-komunisti, Frljićeva kritika je i elitistička i antidemokratična a uzima Brehta, otvorenog komunistu, kao svoje polazište. S jedne strane, politička dezorijentacija je očigledna, dok je sa druge jasno, da u Frljićevoj retorici nema mesta kritici parlamentarne demokratije generalno, već se kritika odnosi isključivo na tu njenu začkoljicu da svako ima pravo glasa.

Frljiću je ovo već ko zna koja predstava koju pravi kao regionalna pozorišna zvezda. Takođe, ovo je predstava koja još jednom reprodukuje lažne antagonizme između tog režisera i vladajućih ideologija. Ono na čemu je Frljić i ovaj put insistirao je da je u toku pravljenja predstave, zajedno sa ostatkom ekipe, bio ugrožen. Ukoliko je politička scena Srbije većinski okupljena oko ijednog imena, onda je okupljena oko onog čijim se imenom naslovila i ova predstava. Scensko suđenje Vojislavu Koštunici, koji nikada nije dao službeni iskaz povodom sumnje u njegovu umešanost u oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije (aka Crvene beretke), je obračunavanje sa političarem koji već dugo nastupa sa margine i čiji su glavni protivnici, zapravo oni na vlasti. Sa druge strane, Frljić možda smatra da je njegov politički angažman bio radikalizovan insceniranom optužnicom građana Srbije (pre nego što će popovi pucati u glumca-Đinđića) u kojoj podseća na to da je Đinđić sa Radovanom Karadžićem 1994. na Palama pekao vola i što je izgovoreno da je Đinđić bio ateista, sahranjen po pravoslavnim običajima. Međutim, ovo fingiranje kritičkog otklona prema Đinđiću, nije ništa do moralistička kritika nedoslednosti ideologa, ali ne i njegove ideologije. Međutim, Frljić se potrudio da čak i taj kvazi-antagonizam, pacifikuje u završnom delu predstave.

U poslednjoj sceni, glumica iznosi sto na kojem su poslagane stvari koje su pripadale pokojniku. Ona pokazuje njegove naočare, krvavu košulju, i u plastičnoj kesi – suze koje je prolila udovica. Imena Đinđićeve dece su već izgovorena sijaset puta. Nakon što se režiser ni u najmanjoj meri nije pozabavio glavnim političkim delovanjima Zorana Đinđića (iako je režiser za tu temu ranije pokazivao interesovanje, građani Srbije u već pomenutoj optužnici, Đinđića ne optužuju za privatizaciju) dodatno se potrudio da depolitizuje stvari, time što je publici pokušao da osvesti da je Zoran Đinđić, pored toga što je bio politička figura, bio i čovek.

Uprkos njegovim pretenzijama da se uspostavi kao neprijatelj bilo kome ko zapravo ima vlast, Frljić zapravo efektivno opslužuje vladajuću ideologiju. U tom smislu, povraćanje na srpsku zastavu na kraju predstave, nije ništa drugo do stvar senzacije. Nikom ništa.

 

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije. Ova publikacija se financira uz podršku sredstava Europske komisije.
Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske Unije.

  • A
  • +
  • -
Objavio/la antonija [at] kulturpunkt.hr 29.06.2012
Ulogirajte se ili registrirajte da biste dodali komentar

KOMENTARI

Komentiranje ovog članka nije moguće