BiH site specific | kulturpunkt

Kulturoskop Criticize This

<

BiH site specific

Kada se radi o Oliveru Frljiću, neretko treba postaviti pitanje do koje je granice režiser uspeo da proširi domet svoje predstave.

Piše: Nikola Skočajić

Oliver Frljić Pismo iz 1920.

Kada se radi o Oliveru Frljiću, neretko treba postaviti pitanje do koje je granice režiser uspeo da proširi domet svoje predstave – valjda svestan da je pozorište svojom elitističkom prirodom kulturne institucije, za koju se karta prodaje, kao i njegovim postojanjem samo na jednom mestu u datom trenutku, višestruko ograničeno. Njegovesite-specific predstave Bakhe i Škrtac su svoju izvedbu jednako podelile između scena na kojima su se igrale, i hrvatskih masmedija kojima su odjekivale iz ovih ili onih (hrvatskih) razloga.

Za Pismo iz 1920, koje pored naslova deli još ponešto sa pripovetkom Iva Andrića, prostor za potrebe sarajevskog igranja, ograničava se na manje od stotinu gledalaca. Neiskorišćeni prostor iza gledališta Sarajevskog ratnog teatra jeste problem, jer sužena publika može biti samo još elitističkija. Možda se računa na intimističko kao scenski potentno, iako ono umanjuje subverzivni potencijal izvođenja. Na premijeri u okviru sarajevskog 51. MESS–a, publika je svakako morala biti probrana. To ili je cinizam ili je znak da ovaj put Frljiću konkretno pozorišno izvođenje praktično nije ni bitno. Paralelno sa njime, poučen ranijim uspesima, Frljić još jednoj svojoj predstavi rezerviše i već pomenuti, dostupniji prostor masovnih medija. 

Nema potrebe podsećati se prepucavanja između režisera i Emira Hadžihafizbegovića iz čije je ratne monodrame Godine prevare Frljić iskoristio odlomak. Na premijeri predstave je postalo jasno da se ništa od obećavanog neće desiti: niti jedan nije izašao na scenu. Pismo iz 1920. jezik pozorišta podredilo je svom političkom angažmanu, a njihova javna rasprava, omogućila je i masi koja nije, uslovno rečeno, selektovana – da bude upoznata i sa sadržajem predstave, i sa kontekstom u kojem je upotrebljen odlomak iz pomenute drame. Jasno je da Frljić, u samoj predstavi, ne ostvaruje toliko eksplicitan odnos sa samim Hadžihafizbegovićem, koliko u njemu vidi paradigmu pozicije vlasti. Uzimajući u obzir kontekst u kojem je ta drama napisana, ona se čak ne čini ni dovoljno krvoločnom, a za samu izvedbu, barem onu u pozorištu, ne radi maltene ništa. Ali uzimajući u obzir sve kasnije angažmane dotičnog, ona je validni dokument. Oni koji su BiH aktivnim angažmanima pretvarali u zemlju mržnje, pritom svoj angažman ozbiljno unovčavajući – sada unovčavaju druge ideologije, sa pozicije emancipovanih umetnika (i bukvalno i preneseno). Međutim, njihov zahtev da se ne halali je ostao na onima koji su slušali iz publike. Nakon premijernog igranja, koje je uz medijsku halabuku prividno postalo događaj visokog rizika, svaka repriza postala je redundantna jer razotkriva da rizika, u na gore pomenute načine zaštićenoj sredini, nema. Predstava se sasvim sigurno neće igrati na ulici, povećan broj mesta u publici verovatno ne bi doprineo riziku, a skinuti predstavu sa repertoara odmah posle premijere, ili posle stišavanja medijske gužve, bilo bi priznati da se jedina izvedba kojoj je imalo smisla prisustvovati – već dogodila.

Bez obzira što Frljić, ukoliko se bavi političkim, već tradicionalno zakida na estetskom – Pismo iz 1920. se i dalje igra. Ta su igranja jedino što od predstave ostaje na uvid. S obzirom da ilustrativna scenska rešenja ne zahtevaju nikakvu interpretaciju, ne treba ih ni opisivati sem da bi potencijalno udovoljili režiserovom smislu za humor. Kopulacija sa domaćim životinjama možda s pravom evocira Pazolinijev Svinjac, ali pored makete svinje tu je predstavnik i još poneke vrste, tako da se treba ostaviti tendencioznih asocijacija. Time što domaće životinje zrcale publiku, ona ne biva amnestirana, ali će akcenat u svakom slučaju biti stavljen na njihove Vlasnike. Kada se režiser već potrudio da se ni o čemu drugome ne može govoriti, treba reći nešto o političkim implikacijama Pisma, ma u kom prostoru da se ono dogodilo.

U toku neverbalnog prvog dela predstave, koji je svojevrsni kompromis sa pozorištem u smislu da se moralo napraviti nekakvo scensko dešavanje nakon kojeg će se verbatim lakše prihvatiti, glumci će se igrati rata. Tu se može pohvaliti fizički napor Saše Handžića, Adisa Mehanovića, Enesa Salkovića i Slavena Vidaka koji u vojničkim uniformama frenetično pucaju jedni na druge, pucaju u publiku i dopuštaju publici da puca u njih, da bi se kao ranjenici teglili po podu i na kraju se jedni drugima smejali uz dečje povike. Tek kada njih četvorica posedaju u stolice da bi se svakom ponaosob, nakon obaveznog fizičkog mučenja, postavljala pitanja, popunjavanje prostora prestaje da bude očigledno. Počinju da se ređaju da-li-ti-misliš pitanja o ratnim zločinima, zločincima, uz obavezno imenovanje Izetbegovića, Abdića, Tihića, Dodika, Čovića,Lagumdžije i ostalih velikana. Ono što je danas lako se dovodi u nepobitnu spregu sa onim što je prošlo. Glumci govore i protiv jedne i druge i treće strane. Nisu predstavnici vladajućih ideologija, što ih ne čini manje ideolozima, četvorica ih je i među njima skrupulozno nema izvođača srpske nacionalnosti. Takođe, za ovako politički ambicioznu pozorišnu predstavu ono što se izgovara se sve vreme čini začuđujuće nekritičko. Jer to što Frljić radi je zapravo reprodukcija tri različite, konsenzusima postignute istorije, koje su samo jedna drugoj kontrateža, bez sopstvenog kritičkog upliva u bilo koju od njih. Zato ono najeksplicitnije kritičko leži u samoj desakralizaciji povlađenog prostora BiH. Čak i kad usvojimo da se izvedba ne dešava ni u Zenici, ni u Sarajevu, već u medijskom prostoru, Pismo iz 1920. se ipak čini site-specific produkcija, samo je konkretna lokacija proširena na celu državu.Opštost u reprodukciji javnih mnenja biva uslovljena kontekstom. Bez obzira što Frljić ne govori ništa novo i bez obzira što se govori protiv sve tri strane, prostor za subverziju je toliko širok, da kontekst neminovno stavlja akcenat na bošnjačke zločine iako se narativ čini podjednako raspoređen.

U nastavku svojih napora da provokacijom pozorište nekako vrati u centar polisa, publika na kraju predstave sluša Frljića koji sa zvučnika poručuje da mrzi Bosnu jer je Bosna zemlja mržnje i da je tu da zaradi na njenoj muci. Nekima je prethodno viđeno dovoljno da budu svesni njegovog otklona, nekima pak nije. Kravi se oko vrata veša natpis POZORIŠTE BI TREBALO DA BUDE OGLEDALO DRUŠTVENE STVARNOSTI, ali pozorište ujedno i laže. Lažna mržnja prema Bosni je prosta provokacija mnenja, ali glavna politička implikacija se verovatno nalazi upravo upogrešnoj interpretaciji Andrićeve pripovetke. Ja mrzim Bosnu jeste parafraza Maksa Levenfelda iz Pisma iz 1920., ali se Frljić mnogo jasnije poredi sa Andrićem kojeg mnogi i dalje nazivaju četničkim ideologom. Frljić se samo potrudio da to uradi pre tihdrugih-mnogih.

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.
Ova publikacija se financira uz podršku sredstava Europske komisije.
Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske Unije.

Objavio/la antonija [at] kulturpunkt.hr 15.03.2012